Дан 9 - Аламо

Устајем пре свих па мало тумарам по кући док се сви не пробуде. Брит је као ја, не функционише без прве шоље кафе, тако да имамо окршај око апарата за кафу. Он побеђује јер може да ме згњечи као бубу. И њеgова је кућа. И жури на посао. Нема овде гостолатрије.

Пре него што наставим, да објасним шпанске мисије. Шпанци су на простору Тексаса ширили свој утицај тако што су проповедали хришћанство локалним племенима. Имали су врло разрађени систем: Индијанци који желе да приме хришћанство су могли да се настане код мисија. Мисија је један целокупан комплекс, и сваки је обухватао цркву, житницу, зидове и просторије за становање. Индијанци би у мисији били заштићени, примали би одређено следовање хране, фратри би их поучавали разним вештинама (једно племе овде још није развило грнчарију, али су правили тако тесне корпе да вода није цурела из њих), а заузврат су примали верску наставу и морали су да обрађују земљу и лове (старији би правили лукове и стреле).

О. Димитрије, Сузан и ја прво идемо поред реке Сан Антонио, око ње гомила преслатких кафића, мостова, баште, свашта нешто. Река 20 пута ужа од Дунава, и отприлике толико пута чистија и уређенија.

Долазимо до Алама. Аламо је једна од тих шпанских мисија, али није стигла да заживи јер је уништен после дуготрајне опсаде (Мексико је прогласио независност, а онда је Тексас прогласио независност од Мексика - у Аламу су изгинули Тексашани). Улазимо у недовршену цркву, обилазимо музеј, башту и велики храст који расте у дворишту (у Тексасу су доста дуго веровали да дрвеће не може да се пресађује живо, један њихов лик им доказао супротно тако што је ту засадио 20-огодишњи храст крајем 19. века, најтеже му било да га провлачи кроз далеководе).

Одлазимo у цркву Св. Антонија Великог, претходну парохију о. Димитрија. Лепа велика црква, и фреске и резбарени иконостас увезени из Бугарске. Ту целивамо мошти Св. Серафима Саровског, Св. Германа Аљаског, Св. Фанурија Великомученка и део Богородичине одежде (или тканину у којој су те одежде биле увијене, не сећам се баш). Ту је парохијски свештеник о. Лео, идемо заједно са Мајклом у локални мексички ресторан на ручак.

Ресторан мали, шарен, на основу америчких филмова сваки трентак очекујете да упадне неко са пушком и да нареди свима да легну на под. Овај ресторанчић се специјализује у текс-мексу, тексашко-мексичкој храни. Наручујемо енчаладе, говеђе или пилеће месо роловано у тортиље (моје су дошле преливене топљеним сиром, као прилог пире од пасуља и пиринач). 

Потом одлазимо у другу мисију, овај пут успешну, Концепцион. Црква лепа, на олтарима покривачи са традиционалним индијанским шарама. Индијанци су осликавали цркву, али доста тих фресака је пропало па се данас ради на њиховој рестаурацији.

Потом одлазимо до мисије Сан Хозе, која је и најбоље очувана. Зидине су целе, обилазимо просторије са пушкарницама, велику цркву са прелепим орнаментима иза олтара. Гледамо и розету која се налази са стране цркве, популарно звану ,,Розин прозор.'' Нико не зна одакле потиче име, неки сматрају да је свештеник кроз овај прозор показивао верном народу напољу хостију током мисе на празник Св. Розе Лимске, друга легенда каже да је неки човек направио тај прозор као успомену на своју жену, Розу, чији је дух и видео у прозору када га је довршио. Сузан и ја гледамо макету целе мисије, где је лепо објашњен свакодневни живот.

На крају одлазимо до мисије Сан Франческо дела Еспада (Св. Фрања од Мача). Taмо све позатварано, па смо одлучили да одемо до уклете пруге - ако зауставите кола на прузи, она сама од себе сиђу са ње (о. Димитрије био више него љубазан да демонстрира). Легенда каже да су то духови деце која су током година страдала на прузи па сада гурају возаче са шина да иста судбина не погоди њих (хаха, ,,да иста судбина не погоди њих,'' ужасан сам).

Oдлазимо назад кући на традиционалну дремку. Иначе, обожавам називе цркава овде: Omega Church. Renegade Church. The Family Faith Church. Као да користе неки насумични генератор речи, само чекирају поља ,,породица'', ,,хришћанство'', ,,кул'' па тако бирају имена. У САД је дозвољено да се адвокати рекламирају, цркнем од смеха на сваку рекламу: ,,Имали сте несрећу? Позовите Гомаза Дегузмана!'' ,,Оптужени сте за злочин? Помоћи ће вам браћа Џонс!'' ,,Осигуравајуће друштво вам нешто дугује? Ударићу га чекићом правде!''.

Увече идемо у Лупе (скраћено од ,,Гвадалупе''), поприлично популаран мексички ресторан. Идемо Бритовим огромним пик-ап траком (велик к'о авион, тих као облак). Тамо гужва само таква, услужује нас девојка по имену Шелби (што мени даје идеју за гомилу заједљивих коментара (,,Е па, 'Шелби', ако је то твоје право име, како немате сладак ледени чај?'', мада о. Димитрије има добар коментар да је најбоље злобне коментаре задржати пошто је оброк готов, видети клип доле). Наручујемо начосе (кукурузни чипс, не свиђа ми се нешто) који се умаче у салсу, а потом и фахите - донесу вам вреле тортиље које ви пуните говедином, пилетином, пиринчем итд., уролате као палачинку и тако добијете фахиту. Њамз.