Сви лепо устајемо, ја се поздрављам са Бритом јер га више никада у животу нећу видети ове године. Криса иде са нама троје.
Данас идемо у Меркадор. То вам је велики мексички тржни центар где можете купити разноразне џиџабиџе у вези са Мексиком: костуре и Катрине који се тичу Дана мртвих (задушнице у католичком календару које се код Мексиканаца прослављају поприлично весело, људи иду около и дају другима или остављају на гробовима шећерне бомбице у облику лобања итд.), сликана грнчарија, пластичне играчке са додатим азбестом, шоље са оловом (ово је буквално, доста украсних шоља има натпис да из њих не сме да се пије), перуанске представе Рођења Христовог и Тајне Вечере, Богородица од Гвадалупе у свим могућим уметничким, кичастим, сакралним и световним варијантама, итд. Посебно ми било упечатљиво што постоји неки штос да се из сцена Рођења Христовог краде мали Исус, тако да сам пар пута налетео на знак ,,Не крадите малог Исуса.''
Сам Меркадор се распростире у три огромне зграде, у једном тренутку укапирате да се иста роба ротира у доста продавница, као код наших Кинеза само мало боље. Попадија Су ми изнад главе слама каскарон - то вам је избушено кокошије јаје у које се ставе конфете различитих облика и величина (шарене и сребрне, шљокичаве и крупне, драгуљчићи и папирићи...), јаје се офарба у неки дречаву боју, и онда људи то сламају једним другима о главу. Попадија је била толико фина да је просто смрвила један каскарон у својој руци изнад моје главе, тако да сам после пола сата вадио дречаву перут из косе (мада она је грђе прошла, цео дан није могла да опере боју у коју је каскарон био офарбан).
Улазимо у неки мексички ресторан да ручамо. Ресторан је толико кичаст, толико шарен, толико пун дречавих мурала, шарених трака, шљокичавих украса, гласне мексичке музике, да ми се практично мути у глави. Јео сам јело слично јучерашњем - енчаладе (месо у тортиљи, све то прекривено сиром, додатак пиринач и пире од пасуља). Келнер нас после практично натерао да се дивимо муралу који је осликао њихов чувени мексички уметник Име-Му-Није-Битно у оквиру саме хацијенде ресторана. На улазу у ресторан две часне сестре продају разноразне католичке побожне џиџабиџе и скупљају приход за свој манастир.
Пошто сам некако набедио попа и попадију да одрадимо једну дремку пред пут назад у Викторију (по принципу - тешко жабу у воду натерати), ја се повлачим у своју Одају Минимализма, где ми се ускоро придружује најмекша мачка на свету, Сејди (која има неку раницу на носу, много се чешкала због комараца па јој је сада сав црвен). Касније је одлучила да заузме цео кревет за себе, пошто сам га ја напустио.
Нема коментара:
Постави коментар