Дан 2 - НАСА

Данас идем са о. Димитријем до Хјустона да покупим пртљаг. Овде су инсекти огромни, матушка ми каже да у Северној Америци уопште нису имали пчеле док нису дошли Европљани. Само искачу из жбуња на необавештене Србе, један нам се лепо залетео о шовершајбну- шофершабну -шофершабану-... предњи прозор, тако да сам имао леп поглед на његово разнето тело током двочасовне вожње до Хјустона.

Долазимо до Хјустона, добар дан добар дан, јавили сте нам да дођемо до пртљаг, како мислите нема никога из Туркиш Ервејза, па рекли су нам да ће ту бити неко, како тек од 3, а ок, ипак имате неког. Долази Марија, девојка од прошли пут, сва срећна што су ми нашли притљаг јер ,,си тако стрпљив и нормалан'' (читај: а не као они шуљеви Турци пре тебе). Икона и шоље преживели пут око света за 2 дана.

Тражимо пут ка НАСи (НАСА-и?), али нам аеродромџија дао погрешна упутства тако да мало лутамо, ручамо футлонгер у Subway-u, па поново тражимо НАС-у (НАСА-у?). Коначно налазимо Свемирски центар, улазимо унутра у кичасти музејчић (,,Зашто нисмо отишли у Дизниленд?'') па плаћамо туру.

Ту чекамо у реду век ипо, па улазимо у плави возић (јер смо платили плаву туру), Ана и Дерил су нам возач и водичкиња. Долазимо у Space Simulation Facility, пењемо се уз 26 степеника, гледамо тај фесилити кроз стакло, Ана објашњава поједина постројења, као и робонаута који има тако прецизну руку да може да окрене страницу у књизи да је не поцепа, као и да отвори боцу Кока-коле. Силазимо низ 26 степеника, улазимо у возић и потом пролазимо меморијални гај у част свих астронаута који су ризиковали (а неки и изгубили) живот зарад истраживања свемира. Дете у возићу испред Димитрија и мене урла, ја добијам Вијетнамски синдорм због слетања и детета које је тада урлало. Плаћам фотку Димитрија и мене како слећемо на Месец бубрегом (тј. плаћам бубрегом, не слећемо бубрегом).

Враћамо се у кола, идемо назад, о. Димитрије ми прича о мати Текли која је хтела да иде у Дизниленд током неког сабора свештенства и монаштва, али није хтела да иде ,,у свој овој црнини'' па је тамо само отишла у фармеркама и мајици, тако да и данас имају фотографију ње како се крија иза неких великих лутки док планира како да се прошуња поред владике и свештеника који седе у лобију хотела да би поново обукла своју монашку расу.

За вечеру седамо у Crackling Barrel, то је као неко њихова етно кафана, сва изгледа као из 19. века, пуна столица на љуљање. Узимам за пиће ледени чај (иначе, то је традиционално јужњачко пиће, ледени чај, заслађен или незаслађен - на истоку чудно гледају људе који пију незаслађени ледени чај). Уз јело имамо могућност да изаберемо три врсте поврћа као вариво, али из неког разлога се макарони са сиром рачунају као поврће (обожавам ову земљу). На изласку из ресторана видимо полицијски ауто, Димитрије каже да је то обично знак да је храна негде добра јер се пајкани најбоље  у то разумеју.

Долазимо коначно кући, епопеја о пртљагу се коначно окончала. Матушка Сузан добија керамичке шоље са симболима Београда, о. Димитрије добија ,,Водич кроз српски менталитет'' од Капора, обоје добијају велику монографију о Србији. Међу иконе им стављам икону владике Дмитрија, требало им је неких 15 минута док је нису приметили. О. Димитрије се начисто распаметио, успео сам да га усликам тачно у тренутку распамећа. Хоће да покаже икону током следећег епархијског сабора, већ се прибојава да ће о. Мајкл, бивши секретар владике Дмитрија, да га изубија од батина да би му отео икону.