Буди ме Ивана својим невештим покушајима да се тихо креће преко паркета који урличе. Пошто је Винш јуче слистио сву храну у кући, опредељујемо се да доручкујемо напољу. Седамо у башту феноменалног хотела; чаше и есцајг на столовима су очито били само замка за туристе јер не служе ништа и никог за време доручка. Одлазимо у оближњу пекару и тамо једемо кишеве; ја узимам неку паштету која је наводно ,,за двоје'', али ја то очито за двоје Францушчића тако да је мени било потаман. Иако сам доживео холестеролни шок. И прескакало ми срце. И био сам за 15% спорији од осталих.
Ивана одлази да учи у библиотеци, а нас јадне и незаштићене препушта опасном граду. Прво се опредељујемо да идемо бродићем у обилазак града. Оно што нам водич објашњава кроз слушалице нема апсолутно никакве везе са оним што ми можемо да видимо из бродића (,,Заступници југендстила су користили природу као узор, користећи флоралне мотиве који су за циљ имали да дају живот челику; тиме су се они борили против историцизма који је тада преовладавао и вукао директну инспирацију из прошлости'' - а из бродића видите досадну новоградњу типа Нови Београд). По изласку из бродића сликамо се са мамом патком и њеним пачићима који су сматрали да је место искрцавања брода најподесније за подневну дремку.
Зграде у Стразбуру се деле на два типа: лепе зграде и зграде европских институција. Баш ове друге Винш жели да види, тако да се упућујемо у правцу истих. Мене ту увелико почиње да мори жеђ и кафожеђе, тако да све смарам да седнемо. Пола сата врло интезивне шетње изван строгог центра Стразбура ми не видимо ни један једини кафић, супермаркет или макар самишку, тј. апсолутно ниједан једини услужни објекат. Ту наилазимо на један леп бар, седамо, фиксамо се кафом, настављамо даље.
Тако коначно долазимо до парка Ла Еспланада, који је уоквирем Истанбулском улицом и улицом Анкара. Ко је играо Silent Hill знаће у чему је проблем са парком.
Парк је поприлично простран; има стазу за боћање, где се играју и стари и млади; мини аква парк са фонтанама и прскалицама; јавни повртњак; и тако даље и тако шире. Шетамо се парком и гледамо у ком правцу да одемо до европских институција - идемо једним правцем, пролазимо поред најружније католичке цркве на свету, пролазимо поред знака (La Esplanada >>>), пролазимо десетак школи и вртића и опет долазимо до Еспланаде.
Ту Винш преузима вођство, и он нас, уз Соњино врло, врло гласно негодовање, води до нечега што се најбоље може описати као стразбуршко Земун поље. Пролазимо поред знака (La Esplanada <<<) те опет долазимо до Еспланаде. Опет пролазимо боћаше и аквалендић, пролазимо десетак других школа и вртића, Соња ту лишава Винша свих овлашћења и она преузима вођство. Већ смо сви липсали, по Јованиним речима, ,,немам снаге ни да се смејем.'' По Виншу, ,,треба да се вратимо у парк и добро размислимо.'' Питамо возача оближњег аутобуса у ком правцу је центар града, он каже да идемо том и том улицом. На пола пута ја убеђујем остале да нас сигурно лаже, враћамо се (La Esplanada >>>) до парка, па опет истим путем док нам неко баколико створење није потврдило возачеву причу.
Идемо у леденој тишини до градског центра, седамо и наручујемо tarte flambee; то вам је као пица, само тања, сиромашнија и скупља. Соња ту наручује најдебљи бургер на свету; маст од истог завршава јој на фармерки. Она покушава да то скине црвеном салветом која јој оставља црвени траг по одећи. Јадна Соња, као Мистер Бин у галерији. Viva la Restauracion! Одлазимо у стан где се ја фиксам лаптопом.
Увече одлазимо у Petite France, мада је пре Loin France, јер су ми ноге прокрвариле док смо дошли до тамо. Ту једемо у најлепшој кафани на свету. Присуствујемо врло плодној расправи између Иване и Винша, која се завршава његовом констатацијом да је у праву а њеном констатацијом да ће га задавити.
Увече на википедији читам о торнадима и највећим несрећама на бранама. Спавам као беба.
