Пут од Истанбула до Хјустона - огроман авион. Никада нисам гледао више филмова у низу него сада (The Great Gatsby, The Book Thief, Shutter Island, A Place Beyond the Pines). Поред мене човек и његова мама који су били на ходочашћу у Израелу, он истетовиран од врата до пете, питао ме да ли у Србији имамо библијске часове. Црнац у близини мене припрема проповед за сутра, сви говоре како ће да се виде сутра у цркви или после цркве.
Слетање кошмар. Иако је оно само по себи било супер, упалили су камеру директно испод авиона, тако да видите да је авион 10 метара изнад неких крошњи а писта никако да се појави. Уз то, баш тад неко дете добило напад беса, и током пола сата урла из свег гласа: "My eye!!! It hurts! Mommy, FIX IT! FIX MY EYE!!! I SAID NO WATER!!!"
Потом сат времена чекам пртљаг, идем на шалтер авиокомпаније, баш испред мене два Турчина који пола сата не могу да се споразумеју са шалтершом. Пошто сам коначно дошао на ред и констатовао да ми је пртљаг остао у Истанбулу, коначно се налазим са Мелисом и њеном мамом Барбаром, парохијанкама о. Димитрија. Супер причамо на путу за Викторију, ја се постепено гасим од поспаности. Одлазимо у Buckey's, тамо продају разноразне сувенире, као и разноразне сувенире са крстовима (крстови на новчаницима, привесцима, каишевима, торбама, где год празно место видиш ти крст утисни).
Људи су овде пријатни до неверовања. Потпуни странци, док се мимоилазите, вам оговре: "Hello, how are you?" и најискреније очекују одговор. Деца вам машу ако само направите контакт очима и кезе се. Барем она која не урлају у авиону.
Стижемо коначно у Викторију (овде иначе цркава има на сваком кораку, Тексас је држава са највећим бројем цркава по глави становника - до Димитријеве цркве Свих Светих се прође око 5 цркава, а на 5 минута му црква од куће).
О. Димитрије и попадија Сузан су супер, зезају се, посебно око мог исчезлог пртљага. Имају мацу, Мисти, која има само два начина комуникације: преде док је мазите и гребуцка вас док не почнете да је мазите. Кућа има само приземље, врло пространа и светла, комшилук прекопиран из америчких филмова.
Заспао као заклан.
Слетање кошмар. Иако је оно само по себи било супер, упалили су камеру директно испод авиона, тако да видите да је авион 10 метара изнад неких крошњи а писта никако да се појави. Уз то, баш тад неко дете добило напад беса, и током пола сата урла из свег гласа: "My eye!!! It hurts! Mommy, FIX IT! FIX MY EYE!!! I SAID NO WATER!!!"
Потом сат времена чекам пртљаг, идем на шалтер авиокомпаније, баш испред мене два Турчина који пола сата не могу да се споразумеју са шалтершом. Пошто сам коначно дошао на ред и констатовао да ми је пртљаг остао у Истанбулу, коначно се налазим са Мелисом и њеном мамом Барбаром, парохијанкама о. Димитрија. Супер причамо на путу за Викторију, ја се постепено гасим од поспаности. Одлазимо у Buckey's, тамо продају разноразне сувенире, као и разноразне сувенире са крстовима (крстови на новчаницима, привесцима, каишевима, торбама, где год празно место видиш ти крст утисни).
Људи су овде пријатни до неверовања. Потпуни странци, док се мимоилазите, вам оговре: "Hello, how are you?" и најискреније очекују одговор. Деца вам машу ако само направите контакт очима и кезе се. Барем она која не урлају у авиону.
Стижемо коначно у Викторију (овде иначе цркава има на сваком кораку, Тексас је држава са највећим бројем цркава по глави становника - до Димитријеве цркве Свих Светих се прође око 5 цркава, а на 5 минута му црква од куће).
О. Димитрије и попадија Сузан су супер, зезају се, посебно око мог исчезлог пртљага. Имају мацу, Мисти, која има само два начина комуникације: преде док је мазите и гребуцка вас док не почнете да је мазите. Кућа има само приземље, врло пространа и светла, комшилук прекопиран из америчких филмова.
Заспао као заклан.
