Dan 3 - Hrišćanstvo i budizam

Dan započinjem tako što tražim zgradu gde se nalaze ruski centar i kapela;  nalaze se u prikladno nazvanoj Kingdom Power Building. Kapela je baš lepa, kako to već Rusi srede. U kapeli služe dva sveštenika, Rus i Kinez, sa time da su im danas u poseti bila još dva ruska jeromonaha. Liturgija je naizmenično na ruskom, kineskom i engleskom, sa time da su Jevanđelje, Simvol i Oče naš na ruskom i kineskom.

Posle toga jurcam ka Radomiru koji uredno cupka pri metrou. Tu se opredeljujemo za vožnju tramvajem; tramvaji i autobusi su ovde svi dvospratni.

Danas je inače nedelja, što znači da je grad preplavljen Filipinkama i Maležankama. Ako sam dobro shvatio Rašu (krenuo je priču baš kada sam ulovio wi-fi), one ovde mahom rade kao dadilje i kućepaziteljke, i na jadevite jade su izvojevale da imaju jedan slobodni dan, nedelju. One to dragoceno vreme koriste da se sve skupe i posedaju na karton ispod pasareli, na autobuskim i metro stanicama, u podzemnim prolazima i ostalim mestima gde nikome normalnome ne bi palo napamet da pravi piknik (samo retke odu u park ili botaničku baštu). Tu onda pokazuju jedna drugoj krpice i farbaju nokte.

Dadilje i kućepaziteljke u pozadini, debil u prvom planu

Danas treba da obiđemo Velikog Budu, drevnu budističku znamenitost sagrađenu 1993. Do tamo se dolazi žičarom, i opredeljujemo se za kabinu sa staklenim podom, što možda za stokilaša i nije najsrećnije rešenje.

Prvo dolazimo do sela ispred Bude i manastira. To nije pravo selo; više kao Diznilend bez tobogana i vrteški. Sastoji se mahom od kafića, restorančića i preskupih suvenirdžinica.

Prvo se penjemo do Velikog Bude. Nalazi se na vrh brda; sam Buda je zapravo svetilište u kom se nalazi deo njegovih moštiju. Buda je podeljen na četiri sprata, a kip je okružen sa šest deva koje ga daruju simboličnim poklonima.

Nadalje idemo u manastir; u njemu se nalazi samo stara igumanija, bez monahinja. Manastir je ludilo mozga, prosto neopisivo rečima.

Kao i svaki pobožni budista, Radomir je hteo da upali tamjan za svoju porodicu. Kupi se tamjan (u obliku štapića; ja ga zovem špagete), zapali se na obližnjem plamenu i onda se zabode u preogromne kadionice koje su raštrkane na sve strane.

Hvala vam što čitate blog!
Neka vas prate sreća i blagostanje, mjau.
Kristalni žad zmaj moći!

Dan 2 - Brodić SMRTI

Hong Kong je zanimljiv grad. Pripadao je Britancima nekih sto godina; sad je ni tamo ni 'vamo. Nema Honkkonžanina koji vam neće naglasiti da oni ,,nisu Kina,'' iako treba da pripadnu Kini za ~30ak godina. Njima je Kina anti-EU; mi se trudimo da budemo što sličniji EU da bismo u nju ušli, oni se trude da budu što bolji od Kine da bi je eskivirali. Ne da komšiji crkne krava, nego da moje krave žive duže i lepše od komšijnih. Uprkos tome, i dalje pomalo batrgaju sa engleskim.

Danas smo išli na čamsku žurku (boat party). Prvo smo se Raša i ja sreli sa Sesilijom, Rašinom drugaricom koju je on upoznao na nekoj šetalačkoj turi za ljude bez prijatelja. Ona je dobri deo života provela u Australiji, te govori neporočni engleski.

Nalazimo se sa našom grupom i ulazimo u autobus. Vodič puta je najiritantnijeg tipa: grlati animator koji sve vreme tapše i viče: ''Is everybody having fun!?''Inače se nalazimo u školskom autobusu za azijsku decu, tako da je bio tesan i meni od metar i zgažene pogačice. Tokom puta se zezam kako bi bilo kul da se tokom plovidbe desi ubistvo, pa moramo da rešimo slučaj pre nego što se vratimo na kopno i ubica pobegne.

Brodić ima tri palube: donja, za tuširanje i ulazak u vodu, srednju, za klopu, piće, skakanje i tobogan (omiljena) i gornju, za bleju i sunčanje. Voda je topla k'o čorba, ali vas ponekad preseče ledena struja. Ljudi su druželjubivi, nasmejani, internacionalni i pomalo cirke. 

Ali avaj.

Taman kada sam trebao da krenem da ručam, desila se nesreća. Jedan momak je pokušao da sedne na ogradu na trećoj palubi i koja je bila tik do stepeništa. Preturio se naglavačke, pa glavom udario o stepenište, spopadrčkao se niz stepenice i ostao dole bez svesti, sa svim ekstremitetima pod čudnim uglovima. Krvi na sve strane i na najneverovatnijinim mestima. Odmah je pozvana hitna pomoć, momku se u jednom trenutku vratila svest i odveden je u bolnicu na rentgen rendgen rentagen da ga snime. Sve jasno.

Ili...

Da li je?

Naravno, odmah sam se bacio na rešavanje ovog slučaja. Ovo je slučaj za supernjuškalo!

Moje početne sumnje su bile potvrđene. Dečko je prosto izgubio ravnotežu i pao. Još jedan rešen slučaj u dosijeu supernjuškala!

Po povratku Raša i ja ručamo neku predobru supu i nešto kinesko u pretesnom restoranu.

Dan 0 i 1 - Bojan Bezvizni

Dolazim do aerodroma Nikola Tesla, gde me čeka ljubazno osoblje.

Čekinuša: Gde vam je viza?
Bojan: *srčka* Mislio sam da za Hong Kong ne treba viza?
Čekinuša: Koliko ostajete?
Bojan: 12 dana.
Čekinuša: Srećan put.
Bojan: Hvala. *ode* *srčka*

Put do Hong Konga prolazi bez ikakvih problema. U Abu Dabiju je milijardu stepeni. Jadna Honkkonžanka pored koje sam seo: prvo sam se greškom vezao njenim pojasom, a onda sam je isprskao mlekom.

U Honk Kong stižem u 10 ujutro po lokalnom vremenu, na keca nalazim kofer. Do centra idem vozom - treba mu tačno 24 minuta da do tamo dođe. Tu me ujedno čeka i Radomir, i zajedno kupujemo Octopus karticu za prevoz.

Šta je Octopus kartica? Slično kao BusPlus: na nju uplatite X honkonških dolara i sa time se vozite. Ova kartica je bolja od BusPlusa na dva načina: 1) može da se koristi kao platna kartica 2) koliko god novca imali na njoj, možete da ga iskoristite za poslednju vožnju, bez onog izlaganja javnoj osudi u srpskom javnom prevozu.

Kada smo kod prevoza, ovde je SVE obeleženo i ljudi se toga drže. Ne znate sa koje strane će se otvoriti vrata u metrou? Obeleženo. Ne znate iz kog pravca da krenete ka vratima? Nešto svićka. Da držite ruku na pokretnim stepenicama? Audio obaveštenje na repeat.

Prvih par utisaka o Hongu Kongu odmah pri izlasku iz metroa: ulice su uske, zgrade previsoke, temperatura i vlažnost previsoke, asfalt je preuzak, i na sve strane su prodavnice užasnih sušenih stvari iz mora.

Bože, pomiluj nas grešne

To su prodavnice tradicionalne kineske medicine. Radomir je to opisao kao: ,,ulove tako nešto u moru, osuše, i što je čudnije to je kao zdravije.'' To valjda može da leči sve, mada meni više liči na afrodizijake. Ceo Rašin kraj miriše na te prodavnice, tako da ga on zove Stinky Road.

Dolazimo u stan (termin koristim velikodušno). Sledi piktorijalni prikaz:

Stan ima 30 metra kvadratnih, ako u kvadraturu računamo zidove, plafon i moj stomak. Ima kupatilo i sobu za život. To je to. Prolećno spremanje ovde traje 5 minuta.

It's a loveshack. Više shack, manje love.

Tu ostavljamo kofer (koji zauzima 16% životnika) i idemo na ručak. Odlazimo u jedan restorančić blizu Rašinog posla. Tu naručujem zeleni čaj, koji dobijam u metalnoj krigli;  ujedno saznajem da se on ovde slabo pije i da se ovde mahom pije hladni crni čaj sa limunom. Jedemo dim sam - to su knedle od pirinčanog brašna punjene koječime i vrlo su ukusne.

S' Vikipedije slika

Radomir me potom odvodi na svoje radno mesto: tamo upoznajem Anu (Indonežanka) i Mišel (Honkkonžanka). Pošto sam skinuo mape, i pošto mi je Mišel na njima (pogrešno) označila stan, odlazim u Hong Kong sam.

Grad prosto bruji. Temperatura je uredno oko 35 stepeni, ali je zato svaki objekat ohlađen na 18. Ljudi redovno nose suncobrane. U jednom trenutku krećem da tražim stan, nalazim ga na jadevite jade. U stanu se igram sa asurom.

Pošto me Raša nalazi kući u agregatnom stanju rolata, krećemo na večerinku. Prvo uzimamo mango u čaši od uličnok prodavca. Zatim idemo u cooked food market ili wet market.

To je ludilo mozga koje je teško opisati. Nalaze se iznad pijace, i zapravo su gomila sitnih restorančića u jednoj velikoj hali. Prvo vas posluže velikim bokalom crnog čaja, koji prevashodno služi da njime operete tanjire i escajg pre jela, a tek onda da ga pijete. Od preljubazne i presimpatične kelnerice naručujemo svinjsku kolenicu sa karamelizovanom kožicom i pirinač sa patlidžanom. 

Kao dezert uzimamo neki crni čaj sa kafom i mlekom koji u sebi sadrži jelly pearls; to su neke bobice, ali više liči na gromuljice od pudinga od čokolade. U povratku tražimo najbližu pravoslavnu crkvu: ispostavlja se da je u istoj ulici kao i mi. Sa obzirom na veličinu ulice i veličinu Hong Konga, to je kao da bacite iglu na plast sena koja sleti tačno na jedinu drugu iglu u plastu sena. Veliki je Bog.