Драги дневниче, буде нас звуци ирске музике. Неки стразбуршки ортодокс келтси нам свирају испод прозора у склопу промоције локалног супермаркета. Супер свирају. Цео дан.
Дан је требао да буде идеалан, и као све што треба да буде идеално, није (пример).
План је био једноставан - одемо у Хајделберг, који је неки немачки градић на сат времена одавде. Долазимо на аутобуску станицу, где пиче и ветар и киша. Аутобус касни, тако да заборавите све оне приче како је на Западу све у минут (мада јесте чистије и сређеније). Аутобус долази, и испоставља се да је она карта до Хајделберга кошта 9 евра само ако се наручи онлајн; овако је 26 евра по особи. Тај план пада у воду.
Онда се делимо, свако иде својим путем, ко у мол, ко у цркву, и налазимо се у пола четири испред катедрале (то још није онај део о катедрали из наслова). Следећи дивни идеални план је да одемо на неки лепи ручак.
Испоставља се да Стразбур врло доследно и врло селективно примењује инсистуцију сијесте, тј. подневне дремке. Али не иду сви на подневну дремку, драги читаоче, о не. Само кувари, и по који продавац. Где год да уђете, жао нам је, кухиња је затворена. Замишљате просто како весели кувари, којима је око 3 поподне мало пао притисак, весело скакућу кући на дремку, праћени презривим погледима келнера и бармена.
У складу са нашим космополитским духом, а мотивисани умором и очајањем, одлазимо у Мекдоналдс (,,Већ видим: жао нам је, Мек је отворен али кухиња је затворена, имамо воду''). Ту је иначе happy hour, сваки биг мек је 2 евра, коначно happy hour са којим могу да се поистоветим.
После нашег традиционалног мекалзашког оброка, опредељујемо се за хришћанина (тј. Christian), еминентну салзбуршку посластичарницу која се специјализује у чоколади. Oва посластичарница вам је објекат високе моде у свету чоколаде. Одаберете комад који желете, са благим осећајем непријатности приђете једној од многих али неуслужних продавачица, покажете јој шта желите, она вас са висине одмери од главе до пете, као да каже: ,,Један комад, ценим... ако и толико?'' Онда платите руку и ногу за тај комад (ил два) и онда пола сата чекате да се ослободи место. Када вас коначно удостојите седења (што ради само плебс) ви коначно из своје кесе извадите тај комадић чоколаде...
... и...
... загризете...
То није нормално. Тако добра чоколада треба да се забрани Хашком конвенцијом.
Ту нам се већ расположење драстично поправља, тако да се и ми одлучујемо да испоштујемо древну институцију сијесте код куће.
Око 10 увече одлазимо испред салзбрушке катедрале где је спемљен својеврсни лајтшоу; на споредну фасаду катедрале је уперено више пројектора, тако да око петнаест минута гледате лудило анимацију - од настанка света преко развоја живота, средњег века, развитка технологије, модерног човека са својим смартфоновима и на крају, коначног раслојавања творевине.
Савршенствина.
Иначе, овде на сваком ЈуТјуб снимку почиње реклама, и зато Србија не треба да уђе у ЕУ.
Нема коментара:
Постави коментар