Дан 6 - Хајделберг

Данас посећујемо Хајделбург Хајзелбург Хајзенберг Хајдлелберг, од днаас чувени универзитетски центар у Немачкој за који су сви чули. Иако је недеља, доста објеката ради (за разлику од Стразбура, где ништа не ради од петка послеподне, цркве само колико морају).

Испрва је Хајделберг у мени побудио моје најгоре чуло за чачкање, у овом случају Соње, као главне иницијаторке пута.

Б: Ваууу... Каква фонтана...

C: Бојане!

Б: Да, да... Овако нешто Србија не виде..

С: Бојане!!

Б: Просто сам wortlos...

С: БОЈАНЕ!

Док се не дође до старог града, Хајделберг изгледа као испрана верзија Кнез Михајлове; од старог града ствари се већ мењају, и ту виђате нешто што Стразбуру хронично фали - узбрдице и низбрдице, које су најбоља одбрана против најгорих стразбуршких штеточина, бициклиста.

Бициклисти су ужас живи. Прво вас понесе елан на нивоу здравог живота и чисте животне средине, али после пар дана сањарите како падају са моста у реку. Има их свугде, свугде, и бесрамни су. Свуге на тротоару имају своје трасе, али то их не спречава да се као вода преливају свугде другде. Звоне вам иза леђа јер сте им на траси, звоне вам иза леђа јер сте им ван трасе али они су ето иза вас, звоне вам иза леђа јер јуре пуном брзином ка вама, звоне вам иза леђа док спавате, звоне вам иза леђа док се туширате, звоне вам иза леђа у авиону. Пут којим ће ићи је потпуно непредвидљв; по Соњиним речима, као да на под баците кувану шпагету и онда одређујете како ћете са својим двоточкашем јурити по маси.

Шта види просечно људско биће

Шта види Бојан

Али доста о мојим мрачним фантазијама што се тиче бицикала, вратимо се на Фарадтод. Овај, Хајделберг.

У Хајделбергу први пут једемо нешто што није 50 нијанси теста. Седамо у неку кафану Hackenteufel (,,Kукасти ђаво'' - пошто су кукасти крстови у Немачкој забрањени, кукасти ђаволи очито нису), названу тако по некој легенди. Ја мислим да су кувари продали душе, што своје, што туђе, да праве онако добру храну. Сто за којим смо седели се зове ,,сто ходајућег духа,'' што капирам да је тежак инвалидитет у свету бестелесних бића која по вољи могу да лете и лебде, а он јадан ем мртав ем мора да хода. Keлнерици је очито сам Бог био крив што мора да ради недељом, али добро, није да и овако не шурује са Његовим најгорим противником. Измамио сам јој осмех похваливши јој чорбу од сунчаница.

И нешто за моје драге сапутнике: