Dan 0 i 1 - Bojan Bezvizni

Dolazim do aerodroma Nikola Tesla, gde me čeka ljubazno osoblje.

Čekinuša: Gde vam je viza?
Bojan: *srčka* Mislio sam da za Hong Kong ne treba viza?
Čekinuša: Koliko ostajete?
Bojan: 12 dana.
Čekinuša: Srećan put.
Bojan: Hvala. *ode* *srčka*

Put do Hong Konga prolazi bez ikakvih problema. U Abu Dabiju je milijardu stepeni. Jadna Honkkonžanka pored koje sam seo: prvo sam se greškom vezao njenim pojasom, a onda sam je isprskao mlekom.

U Honk Kong stižem u 10 ujutro po lokalnom vremenu, na keca nalazim kofer. Do centra idem vozom - treba mu tačno 24 minuta da do tamo dođe. Tu me ujedno čeka i Radomir, i zajedno kupujemo Octopus karticu za prevoz.

Šta je Octopus kartica? Slično kao BusPlus: na nju uplatite X honkonških dolara i sa time se vozite. Ova kartica je bolja od BusPlusa na dva načina: 1) može da se koristi kao platna kartica 2) koliko god novca imali na njoj, možete da ga iskoristite za poslednju vožnju, bez onog izlaganja javnoj osudi u srpskom javnom prevozu.

Kada smo kod prevoza, ovde je SVE obeleženo i ljudi se toga drže. Ne znate sa koje strane će se otvoriti vrata u metrou? Obeleženo. Ne znate iz kog pravca da krenete ka vratima? Nešto svićka. Da držite ruku na pokretnim stepenicama? Audio obaveštenje na repeat.

Prvih par utisaka o Hongu Kongu odmah pri izlasku iz metroa: ulice su uske, zgrade previsoke, temperatura i vlažnost previsoke, asfalt je preuzak, i na sve strane su prodavnice užasnih sušenih stvari iz mora.

Bože, pomiluj nas grešne

To su prodavnice tradicionalne kineske medicine. Radomir je to opisao kao: ,,ulove tako nešto u moru, osuše, i što je čudnije to je kao zdravije.'' To valjda može da leči sve, mada meni više liči na afrodizijake. Ceo Rašin kraj miriše na te prodavnice, tako da ga on zove Stinky Road.

Dolazimo u stan (termin koristim velikodušno). Sledi piktorijalni prikaz:

Stan ima 30 metra kvadratnih, ako u kvadraturu računamo zidove, plafon i moj stomak. Ima kupatilo i sobu za život. To je to. Prolećno spremanje ovde traje 5 minuta.

It's a loveshack. Više shack, manje love.

Tu ostavljamo kofer (koji zauzima 16% životnika) i idemo na ručak. Odlazimo u jedan restorančić blizu Rašinog posla. Tu naručujem zeleni čaj, koji dobijam u metalnoj krigli;  ujedno saznajem da se on ovde slabo pije i da se ovde mahom pije hladni crni čaj sa limunom. Jedemo dim sam - to su knedle od pirinčanog brašna punjene koječime i vrlo su ukusne.

S' Vikipedije slika

Radomir me potom odvodi na svoje radno mesto: tamo upoznajem Anu (Indonežanka) i Mišel (Honkkonžanka). Pošto sam skinuo mape, i pošto mi je Mišel na njima (pogrešno) označila stan, odlazim u Hong Kong sam.

Grad prosto bruji. Temperatura je uredno oko 35 stepeni, ali je zato svaki objekat ohlađen na 18. Ljudi redovno nose suncobrane. U jednom trenutku krećem da tražim stan, nalazim ga na jadevite jade. U stanu se igram sa asurom.

Pošto me Raša nalazi kući u agregatnom stanju rolata, krećemo na večerinku. Prvo uzimamo mango u čaši od uličnok prodavca. Zatim idemo u cooked food market ili wet market.

To je ludilo mozga koje je teško opisati. Nalaze se iznad pijace, i zapravo su gomila sitnih restorančića u jednoj velikoj hali. Prvo vas posluže velikim bokalom crnog čaja, koji prevashodno služi da njime operete tanjire i escajg pre jela, a tek onda da ga pijete. Od preljubazne i presimpatične kelnerice naručujemo svinjsku kolenicu sa karamelizovanom kožicom i pirinač sa patlidžanom. 

Kao dezert uzimamo neki crni čaj sa kafom i mlekom koji u sebi sadrži jelly pearls; to su neke bobice, ali više liči na gromuljice od pudinga od čokolade. U povratku tražimo najbližu pravoslavnu crkvu: ispostavlja se da je u istoj ulici kao i mi. Sa obzirom na veličinu ulice i veličinu Hong Konga, to je kao da bacite iglu na plast sena koja sleti tačno na jedinu drugu iglu u plastu sena. Veliki je Bog.