недеља, 13. јул 2014.

Дан 12 - Крај

Устајем под мало жешћим бедаком јер ми је некако све брзо прошло. Kao последњу ставку одлазимо у IHOP (International House of Pancakes), ланац брзе хране који се, јелте, специјализује у палачинкама. Ја наручујем breakfast sampler (пире, препржен суви врат, сланиница, 2 кобасичице и 2 палачинке). Палачинке у САД су наравно дебље, и стављају онај њихов сируп од јавора, али фора за коју нисам знао је да они на вреле палачинке ставе кришкицу путера која се отопи, сунђерасте палачинке све то лепо упију, то се све лепо прелије сирупом од јавора, боровнице, јагоде и/ли пекана (изгледа као бадем, има укус ораха), загризе и умрете од слатког греха и хедонизма.

Одлазимо кући, ja се пакујем, сликам кућу, поздрављам се са Миси (њој ћу, ценим, највише недостајати, мажење све у шеснаест). Kрећемо ка Хјустону, Сузи штрика држаче за крпе (практична стварчица, направи се као дугме на разним крпама и пешкирима тако да могу лакше да се окаче на кваке и закачаљке). Ту улазимо у огромну саобраћајну гужву (о. Димитрије: ,,Хвала Богу па не живим у Хјустону''), оне су овде свакодневне и практично вам продуже пут за око сат времена током rush hour-a. Стижемо до аеродрома, последњи поздрави (живо) са о. Димитријем и Сузаном, много ми криво што одлазим од њих, много ми драго што се враћам мојима.

Пут назад ми прошао нешто брже него долазак, чисто субјективан осећај, опет одгледао у цугу четири филма: The Winter's Tale (жали Боже времена), Charlie St. Cloud (безвезњикав али гледљив), Ђаво носи праду (комедија са Мерил Стрип, а све што Мерил Стрип такне се претвори у злато) и Les Miserables (филм-мјузикл заснован на чувеној књизи Виктора Игоа, сцена када бискуп ослобађа пљачкаша који га је покрао је међу најлепшим које сам икада видео). Седео сам поред две Либанке католкиње, око 60 година свака, ова поред мене се никако није сналазила са touchscreen-ом, ја безуспешно покушао да објасним најосновније принципе истог њој без икаквог успеха, шизео сам од њеног насумичног тапкања по монитору.

И то је крај Тексашког масакра моторном бројаницом, барем до неког следећег занимљивог путовања. Хвала вам на читању!



FIN

субота, 12. јул 2014.

Дан 11 - Home Depot

O. Димитрије је данас отишао да помаже својим парохијанима, тако да сам остављен на милост и немилост милосрдне матушке. Прво послушање за данас - косилица. Баш оно права америчка разбибрига. ,,Шта год да радиш, никада, али НИКАДА немој да гурнеш руку испод косилице.'' Где ми рече, иначе ми не би пало напамет. Такође ме је упозорила на ватрене мраве, ако видим неки мравињак да ни случајно не стајем на њега (убод ватреног мрава невиђено боли, ствара се ситан плик који нипошто не сме да се чешка јер се брзо пуни гнојем и пуца - и то све ако нисте алергични на њихов ујед). Прича ми матушка како имају мравињак одмах поред цркве, једном је једна жена стала на њега како је излазила из кола, одвели је на ургентни. Елем, косим ја траву, забавно ми, коментарише попадија да ми је забавно јер то радим први пут (што јесте). Знојим се као прасац, кретен, нисам ставио шешир. Ово је савршени посао за нас опсесивно-компулсивне, мора свака влас траве да се покоси.

Пошто Сузи није имала ручну косилицу којом се коси трава уз ограду/зид (којој не може да се приђе оном стандардном косилицом), одлазимо у Home Depot. Oво лудило од  свакавих потрепштина за кућу, само биљке заузимају места као Рода а остало као три Темпа. Врата, прозори, плочице, кваке, штекери, продужни, косилице, тримери, од птице млеко само фали. После настављамо у Кавендерс да купим неке мајце које су ми се свиделе.

Продавачица: Само ми треба ваше презиме, због гаранције.
Ја: Ухх...
Сузи: Реци јој.
Ја: Teoдосијевић.
Продавачица: О_О
Сузи: Ма слободно можете и моје, Су Козби.

О. Димитрије ускоро долази па сви заједно идемо у цркву. Oпет прелепо вечерње, занимљиво ми је колико су људи овде ревносни да долазе на вечерње и бденија, за разлику од Србије где се ипак иде на Литургију а на остало у мањим количинама. После вечерње се поздрављам са свим парохијанима, баш ми било криво, предобри људи, на леб да их мажете. Онда имам исповест са о. Димитријем, никада лепша исповест, зна све молитве напамет. Кући пада паковање, Сузи сређује своје пиратско ћебе.


петак, 11. јул 2014.

Дан 10 - Meркадор!


Сви лепо устајемо, ја се поздрављам са Бритом јер га више никада у животу нећу видети ове године. Криса иде са нама троје.

Данас идемо у Меркадор. То вам је велики мексички тржни центар где можете купити разноразне џиџабиџе у вези са Мексиком: костуре и Катрине који се тичу Дана мртвих (задушнице у католичком календару које се код Мексиканаца прослављају поприлично весело, људи иду около и дају другима или остављају на гробовима шећерне бомбице у облику лобања итд.), сликана грнчарија, пластичне играчке са додатим азбестом, шоље са оловом (ово је буквално, доста украсних шоља има натпис да из њих не сме да се пије), перуанске представе Рођења Христовог и Тајне Вечере, Богородица од Гвадалупе у свим могућим уметничким, кичастим, сакралним и световним варијантама, итд. Посебно ми било упечатљиво што постоји неки штос да се из сцена Рођења Христовог краде мали Исус, тако да сам пар пута налетео на знак ,,Не крадите малог Исуса.'' 

Сам Меркадор се распростире у три огромне зграде, у једном тренутку укапирате да се иста роба ротира у доста продавница, као код наших Кинеза само мало боље. Попадија Су ми изнад главе слама каскарон - то вам је избушено кокошије јаје у које се ставе конфете различитих облика и величина (шарене и сребрне, шљокичаве и крупне, драгуљчићи и папирићи...), јаје се офарба у неки дречаву боју, и онда људи то сламају једним другима о главу. Попадија је била толико фина да је просто смрвила један каскарон у својој руци изнад моје главе, тако да сам после пола сата вадио дречаву перут из косе (мада она је грђе прошла, цео дан није могла да опере боју у коју је каскарон био офарбан). 

Улазимо у неки мексички ресторан да ручамо. Ресторан је толико кичаст, толико шарен, толико пун дречавих мурала, шарених трака, шљокичавих украса, гласне мексичке музике, да ми се практично мути у глави. Јео сам јело слично јучерашњем - енчаладе (месо у тортиљи, све то прекривено сиром, додатак пиринач и пире од пасуља). Келнер нас после практично натерао да се дивимо муралу који је осликао њихов чувени мексички уметник Име-Му-Није-Битно у оквиру саме хацијенде ресторана. На улазу у ресторан две часне сестре продају разноразне католичке побожне џиџабиџе и скупљају приход за свој манастир.

Пошто сам некако набедио попа и попадију да одрадимо једну дремку пред пут назад у Викторију (по принципу - тешко жабу у воду натерати), ја се повлачим у своју Одају Минимализма, где ми се ускоро придружује најмекша мачка на свету, Сејди (која има неку раницу на носу, много се чешкала због комараца па јој је сада сав црвен). Касније је одлучила да заузме цео кревет за себе, пошто сам га ја напустио.

среда, 9. јул 2014.

Дан 9 - Аламо

Устајем пре свих па мало тумарам по кући док се сви не пробуде. Брит је као ја, не функционише без прве шоље кафе, тако да имамо окршај око апарата за кафу. Он побеђује јер може да ме згњечи као бубу. И њеgова је кућа. И жури на посао. Нема овде гостолатрије.

Пре него што наставим, да објасним шпанске мисије. Шпанци су на простору Тексаса ширили свој утицај тако што су проповедали хришћанство локалним племенима. Имали су врло разрађени систем: Индијанци који желе да приме хришћанство су могли да се настане код мисија. Мисија је један целокупан комплекс, и сваки је обухватао цркву, житницу, зидове и просторије за становање. Индијанци би у мисији били заштићени, примали би одређено следовање хране, фратри би их поучавали разним вештинама (једно племе овде још није развило грнчарију, али су правили тако тесне корпе да вода није цурела из њих), а заузврат су примали верску наставу и морали су да обрађују земљу и лове (старији би правили лукове и стреле).

О. Димитрије, Сузан и ја прво идемо поред реке Сан Антонио, око ње гомила преслатких кафића, мостова, баште, свашта нешто. Река 20 пута ужа од Дунава, и отприлике толико пута чистија и уређенија.

Долазимо до Алама. Аламо је једна од тих шпанских мисија, али није стигла да заживи јер је уништен после дуготрајне опсаде (Мексико је прогласио независност, а онда је Тексас прогласио независност од Мексика - у Аламу су изгинули Тексашани). Улазимо у недовршену цркву, обилазимо музеј, башту и велики храст који расте у дворишту (у Тексасу су доста дуго веровали да дрвеће не може да се пресађује живо, један њихов лик им доказао супротно тако што је ту засадио 20-огодишњи храст крајем 19. века, најтеже му било да га провлачи кроз далеководе).

Одлазимo у цркву Св. Антонија Великог, претходну парохију о. Димитрија. Лепа велика црква, и фреске и резбарени иконостас увезени из Бугарске. Ту целивамо мошти Св. Серафима Саровског, Св. Германа Аљаског, Св. Фанурија Великомученка и део Богородичине одежде (или тканину у којој су те одежде биле увијене, не сећам се баш). Ту је парохијски свештеник о. Лео, идемо заједно са Мајклом у локални мексички ресторан на ручак.

Ресторан мали, шарен, на основу америчких филмова сваки трентак очекујете да упадне неко са пушком и да нареди свима да легну на под. Овај ресторанчић се специјализује у текс-мексу, тексашко-мексичкој храни. Наручујемо енчаладе, говеђе или пилеће месо роловано у тортиље (моје су дошле преливене топљеним сиром, као прилог пире од пасуља и пиринач). 

Потом одлазимо у другу мисију, овај пут успешну, Концепцион. Црква лепа, на олтарима покривачи са традиционалним индијанским шарама. Индијанци су осликавали цркву, али доста тих фресака је пропало па се данас ради на њиховој рестаурацији.

Потом одлазимо до мисије Сан Хозе, која је и најбоље очувана. Зидине су целе, обилазимо просторије са пушкарницама, велику цркву са прелепим орнаментима иза олтара. Гледамо и розету која се налази са стране цркве, популарно звану ,,Розин прозор.'' Нико не зна одакле потиче име, неки сматрају да је свештеник кроз овај прозор показивао верном народу напољу хостију током мисе на празник Св. Розе Лимске, друга легенда каже да је неки човек направио тај прозор као успомену на своју жену, Розу, чији је дух и видео у прозору када га је довршио. Сузан и ја гледамо макету целе мисије, где је лепо објашњен свакодневни живот.

На крају одлазимо до мисије Сан Франческо дела Еспада (Св. Фрања од Мача). Taмо све позатварано, па смо одлучили да одемо до уклете пруге - ако зауставите кола на прузи, она сама од себе сиђу са ње (о. Димитрије био више него љубазан да демонстрира). Легенда каже да су то духови деце која су током година страдала на прузи па сада гурају возаче са шина да иста судбина не погоди њих (хаха, ,,да иста судбина не погоди њих,'' ужасан сам).

Oдлазимо назад кући на традиционалну дремку. Иначе, обожавам називе цркава овде: Omega Church. Renegade Church. The Family Faith Church. Као да користе неки насумични генератор речи, само чекирају поља ,,породица'', ,,хришћанство'', ,,кул'' па тако бирају имена. У САД је дозвољено да се адвокати рекламирају, цркнем од смеха на сваку рекламу: ,,Имали сте несрећу? Позовите Гомаза Дегузмана!'' ,,Оптужени сте за злочин? Помоћи ће вам браћа Џонс!'' ,,Осигуравајуће друштво вам нешто дугује? Ударићу га чекићом правде!''.

Увече идемо у Лупе (скраћено од ,,Гвадалупе''), поприлично популаран мексички ресторан. Идемо Бритовим огромним пик-ап траком (велик к'о авион, тих као облак). Тамо гужва само таква, услужује нас девојка по имену Шелби (што мени даје идеју за гомилу заједљивих коментара (,,Е па, 'Шелби', ако је то твоје право име, како немате сладак ледени чај?'', мада о. Димитрије има добар коментар да је најбоље злобне коментаре задржати пошто је оброк готов, видети клип доле). Наручујемо начосе (кукурузни чипс, не свиђа ми се нешто) који се умаче у салсу, а потом и фахите - донесу вам вреле тортиље које ви пуните говедином, пилетином, пиринчем итд., уролате као палачинку и тако добијете фахиту. Њамз.


уторак, 8. јул 2014.

Дан 8 - Сан Антонио

Устајемо раније да бисмо се спремили за Литургију, о. Димитрије и ја одлазимо мало раније, Сузан долази касније својим колима. Сада сам посматрао и проскомидију, мислим да је о. Димитрије поменуо око 1000 имена. Иначе стандардна руска проскомидија, литургијски не претерано упечатљива. 

Проповед била баш лепа (трајала 15 минута, снимао сам је мобилним па знам), о. Димитрије причао о томе како су Христовим васкрсењем наше страсти умртвљене, али да се ми упркос томе уредно трудимо да нашим старим гресима, страстима и лошим навикама дамо вештачко дисање и да их одржавамо у неком пакленом привиду живота.

Мали осврт на Еритрејце, пошто је сада у цркви била сасвим друга тура истих. Они раде сваку смену коју могу да уграбе да би у САД пребацили што више својих рођака јер Еритреја и није најсрећније место за живот. Отприлике на сваких 30.000 долара могу да пребаце још додатног члана породице. Еритреја је у неком сталном рату са Етиопијом, војници иду да се боре само са пушком и ничим више (тј. без хране - људи се на бојном пољу више убијају надајући се да ће на противнику наћи неко следовање хране). Ако имају ту срећу да нису у борби, председник шаље војнике да раде на плантажама његових пријатеља, познаника и сродника, тј. - постају робови. Врло су побожни, крсте се христограмом са лева надесно (тај детаљ ми је протекао са претходне Литургије).

После службе једемо неки еритрејски хлеб, другачији него прошли пут, овај је као некаква дебела палачинка (тј. идентичан као палачинка) само благо киси и благо је љуткаст. О. Димитрије моли парохијане да му помогну да се покоси трава око цркве у суботу (ја одахнуо, бришем одавде у четвртка, so long suckers). Одлазимо на ручак у Arby's, на некакве сендвиче са говедином, много лепо.

После поподневне дремке одлазимо за Сан Антонио, тамо живи њихова ћерка Криса са мужом јој, као и син Дејв (имају и најстаријег сина, Џона, не знам у којој држави он живи). Пут траје око 2 сата, слушамо неког њиховог комичара Гарденера. Успут стајемо код неке бензинске пумпе да купимо пиће, ја узео неки сок 100% од грожђа, у колима видим да није 100% грожђе него 100% дневне потребе витамина C, али зато шећера унутра да ослепиш, дође ми да проспем али би онда Земља добила дијабетес. После сам морао сав тај шећер да исперем Старбакс кафом (да, било је толико слатко да је Старбакс кафа у поређењу са тиме сирће).

Стижемо до куће, ту су иначе о. Димитрије и Сузан живели пре него што су се преселили у Тексас. Чекају нас Криса (зајебант), њен муж Бритон (лик висок 2 ипо метра, мислим), Дејв (Крисин рођени брат, програмер, зајебант), Мајкл (њихов друг, иначе се о. Димитрије и Сузан зезају да је он њихово 4. дете пошто је провео доста времена код њих када му је умрла мајка), Мајклова девојка Лорен (спрема костим змаја за неки geek con, носи мајцу са натписом Essential NPC - do not kill, rob or maim, наравно зготивио сам је на кеца) и њихове две мачке, Сенди и Локи (обе су женке). 

Криса (или како ја волим да је зовем њеним пуним именом, Кристофер) направила феноменалну лазању са спанаћем, а попадија донела смрзнуту питу са спанаћем и фетом из Викторије, ождрали се као стоке. Онда смо правили smores, то је тек зло. Заложи се ватра, у њој се запали маршмелоу, таман мало букти док не крене да се топи, и онда се тај маршмелоу стави између два крекера (где је већ стављена коцкица чоколаде, која потом креће лепо да се топи), крекери се притисну док се не добије сендвич калоријска бомба, и онда се то поједе. Ко преживи, прича.

Остатак вечери гледамо Rap Battles, Honest Trailers и остале клипове са You Tube-a, ја добио потпуно празну собу (тј. у њој се налази једна лампа и струњача са јастуком и ћебетом), заспао као заклан.

понедељак, 7. јул 2014.

Дан 7 - 5. јули

Капљице тексашке мудрости:
,,Оброк није готов када сам сит, оброк је готов када мрзим самог себе!''
,,Пријатеља никад доста, барем док не почну да позајмљују паре.''
,,Све што оде горе мора да оде доле, сем цена.''

Дан почео некако стандардно, опет одлазимо у групу за мало проблематичније парохијане, упознајем двојцу који су ми били баш упечатљива. Мајк, човек је као од брега одваљен, већу људину у животу нисам видео, али или је био мало цирке, или је мало ометен у развоју или је много користио нешто па је сав тако мало успорен. Други је Крис, каже ми о. Димитрије да је он најдивније створење које познаје, али пре пар година је био такав да се овердозирао, лежао је мртав насред дневне собе, његов ујак и баба су били ту, ујак покушава да га реанимира, рођена бака виче у позадини: ,,Остави га! Остави га!'' Али ето, опаметио се сад.

Остатак вечери некако лепо, матушка направила пилеће кобаје са фетом и спанаћем, о. Димитрија већи део вечери смара Колин, момак коме је он доста помогао и који га окреће два-три пута дневно да причају око сат и више, све са уредним пропратним коментарима од мене и попадије.

Maло ћу да опишем кућу, пошто немам кабл од апарата.
Кућа има само приземље (Димитрије: ,,Мрзим степенице!'') и нема подрум (Сузан: ,,Када упозоре за торнадо кријемо се у WC-у, тамо је најбезбедније.'') Кућа окружена гомилом других идентичних кућа, миран комшилук. На кући имају једну паукову мрежу коју не дирају јер им смањује популацију комараца. Унутра се директно улази у огромну дневну собу, доста је светла због светларника на плафону. Пар гарсоњера на коме има гомила икона, поређаних без неког посебног реда, једна од гарсоењера (без икона) је заправо старински грамофон који се отвара и који треба да се навије ручицом. Имају релативно обичан ТВ са око 200+ DVD наслова, уредно поређаних по абецедном реду. Дневна је директно повезана са кујном и трпезаријом, у трпезарији пар полица који су препуни разнораним чајницима (које попадија скупља) и бабушкама (најинтересантнија је бабушка у облику жуте подморнице у којој се налазе Битлси.
Из дневне собе су улази у ходник где на зиду висе разноразни крстови (православни, без корпуса, са корпусом, са натписом, без натписа, келтски итд.). Из тог ходника се улази у Сузанину собу за шивење (пуна конаца и сличних ствари; иначе Сузана скупља све са мотивима јастога, има чак и костим јастога за Ноћ вештица), Димитријеву библиотеку (man cave, у центру комп, цела соба окружена полицама са књигама, све полице попуњене дупке књигама, плус још толико књига на поду) и моја соба (кревет на расклапање, још гомила књига на полици, комода са фотографијама и здела са Хершис чоколадицама само за мене). 

Иначе, причамо о свакаквим стварима. О. Димитрија је посебно интересовало које су дежурне српске теорије завере (ХААРП, chemtrails, вакцине, лепо се исмејао човек, матушка се крсти левом и десном када је чула да овде у Србији мислимо да у САД забрањују да се сади органско воће и поврће или да се скупља кишница). Причали смо о локалним кримосима (нпр. човек који је оставио дете у колима док је он отишао у куповину, и дете умрло у колима од врућине; оптужили га за убиство када су му на browsing history нашли да је он истраживао колико дуго детету треба да се угуши у колима), матушкином раду у болници (прича о жени која је изгубила дете јер није хтела да му даје инсулин јер је дете увек плакало када би требало да добије инјекцију, једном није стигла на време до болнице) и остале сличне веселе теме. 

субота, 5. јул 2014.

Дан 6 - 4. јули

Данас славимо Дан независности, без ванземаљава (мада филм уредно иде на пар станица). Попадија Сузан уредно обукла тексашку мајцу, о. Димитрије окачио америчку заставу изнад гараже (,,Качимо је само на Дан независности и на Дан захвалности јер нам се кућа налази на чудном месту па је ветар уредно обавије око дршке'').

У част празника одлазимо у HEB, то је њихов хипермаркет који је ,,велик и по нашим стандардима,'' како каже Сузи. Тамо лудило, све од игле до локомотиве, и од попа уши (поред Димитријевих). То је отприлике велико као 3 пута 3 Београдске арене; само расадник је већи од било ког београдског расадника; гледате свеже тортиље како излазе на траци и из којих пућка пара; ма, од птице млеко овде има.

Почињемо да играмо моју омиљену игру, Чик ме омрси.
Димитрије: ,,Бојане, ако хоћеш, не мораш да постиш данас.''
Ја: ,,Не, не, оче, ако ви мислите да треба да мрсимо на празник, слободно реците...''
Димитрије: ,,Само ако ти хоћеш...''
Ја: ,,Ма само ако ти хоћеш...''
Сузан: ,,Узећу вам пљескавице, нећкалице.''

Кући гледамо мјузикл 1776. који траје једно ледено доба (,,Ово стварно траје као цела 1776.!''), потом гледамо Укроћену горопад са Елизабет Тејлор, мада је гледам са пола мозга јер је енглески прематор а попадија радуцка нешто на машини за шивење иза мене. Иначе, она доста ради на оним америчким ћебадима, quilts, тренутно ради неку компликовану арабеску у пиратским бојама (црвена, бела, црна) да поклони њеном сину и његовој жени за Божић јер воле све са пиратима и у вези њих

Увече пакујемо столице, улазимо у кола и одлазимо у центар Викторије. Тамо их постављамо на асфалт, почиње ватромет који пршти око пола сата. Били смо поприлично близу месту одакле су лансирали ватромет, као и групи од око 50-оро деце која су све то коментарисала (то ми је било слатко, за промену). Овде имају ракете које оцртавају облик срца или петокраке звезде варницама, иначе стандардни ватромет који траје око пола сата.

Типичне узречице које чујем овде:
There we go/There you go - Обичан одговор на све и свашта, углавном на завршетак приче.
Kiss of death - Kaда кажете или урадите нешто што ће гарантовано упропастити ситуацију (,,Не може горе од овога,'' ,,Шта је најгора ствар која може да се деси?'' итд.)
Bless you! - Oво вам каже свако у радијусу од 5 километара када кинете

Увече гледамо Пети елемент (није чоколада, мада би треба да буде).

петак, 4. јул 2014.

Дан 5 - Торнадо

Дан је почео као и сваки други.

Данас смо се определили да идемо на пикник. Прво смо све троје отишли да купимо целу кофу пилетине (што је иначе овде стандардна мера за пилетину), али је ресторанчић био затворен па смо продужили директно до Џона и Барбаре. Успут сам видео мој први ''NO TRESPASSING!'' знак, исцртан спрејем на зиду неке оронле страћаре Богу иза ногу.

Пошто смо још мало зашли иза ногу дошли смо до Џонове и Барбарине куће. Имају огромно двориште препуно разноразног растиња које редовно мора да се гурка ногом да би се отерале змије (Барбару су до сада ујеле три пута). Између осталог имају и фонтаницу са локвањима, гомилу печурака на имању, као и сервију, биљку која није слатка али која када се грицка практично превари рецепторе за слатко на језику тако да делује преслатка, због чега је врло тражена међу дијабетичарима.

Овде је иначе и мали золошки врт, имају два пса, Кејти и Бандита (не знам које су расе, све нешто ситније, јазавичаво и хиперактивно), кокошке (од којих су пар велике као ћурке) као и два магарца (тј. мазгу и сина јој) којима сам очито био сладак (у најбуквалнијем смислу те речи) па су почели да ме лижу по рукама када су закључили да нисам опасан. Такође имају и Тами, краву коју је одгајла сама Барбара и чија лобања сада уредно виси у предсобљу. 

Кућа је релативно велика (мада по њиховим стандардима је вероватно мања), апсолутно уредно пренатрпана разноразним џиџабиџама. Џонов деда је радио у Хјустонској свемирској станици и добијајо је комеморативне таблице за сваку мисију у којој је учествовао. Међу тим таблицама је и старински телефон (,,Хало, централа? Даћете ми витеза Коју!'').

Пакујемо све салате које је Барбара направила, крећемо у резерват, успут ударамо у препелицу-камиказу која се залетела у наш џип. Коначно набављамо храну (пилетину, кобасице и неку говедину), стижемо у резерват. Комараца овде ко мрава (што ми је поређење), док смо ушли у главну зграду резервата на полеђини Димитријеве мајце их је било око 20. Тамо се прскамо неким спрејем који спречава комарце да вас детектују. Долазимо на излетиште (пикниклиште?), где терамо два јелена која су баш ту нашла да блеје. Седамо за сто, постављамо храну, око нас две милијарди комараца, зује око нас, слећу али не уједају. Ја мало једем, мало убијем по сто комараца, и тако у круг (''It is one of my charities!''). Иначе, овде комарце треба да млатнете 3-4 три пута, и уједају преко мајце. 

Онда идемо да гледамо алигаторе (тј. видели смо само једног како вири из воде). Вилин-коњици дуги цео дециметар. Чујем крекетање њихових булфрогова у мочвари, то се чује као гранату да баците. 

Потом одлазимо у неко мало приобалско место где људи много воле да возе чамце, идемо да мени нађемо неке магнете и улазимо у продавнице које су пљунуте оне црногорске где имате да купите шкољке и ковчежиће прекривене шкољкама. Враћамо се назад кући, Барбара нам даје кофу кромпир салате коју је заборавила да понесе на пикник.

Долазимо кући, о. Димитрије одлази да се сусретне са неким парохијанином у Старбаксу, ја са попадијом са пола мозга гледам Џека и џиновски пасуљ а са целим мозгом The Lion in Winter, онај старији, наааајлепше препоруке за филм, криво ми је што нисам вадио цитате.

Иначе, није било никаквог торнада, али хвала вам што читате!

четвртак, 3. јул 2014.

Дан 4 - Шопинг мол

Мада мислим да би били више фенси ако би се звали ''malls of shopping.''

Стандардно устајање и посни доручак. Идемо до цркве да тамо поставимо олтарске покрове које је Димитрије носио на хемијско (,,Можеш да ми помогнеш да поставим покрове тек када те рукоположе.'' ,,Могу ли барем да целивам мошти Св. Германа у антиминсу?'' ,,Не.''). Зезам о. Димитрија да ако икада у цркву дође Раселова сестра (она која мисли да се учланио у сатанистичку секту), може да изнесе крстионицу и света уља која има и да каже да су му то котао и састојци за ,,обред.''

После тога идемо у шопинг мол. Овај шопинг мол је ,,мали,'' по Димитријевим и Сузаниним речима, велик само као четири Београдске Арене. Тражимо парфем за колегиницу, Flight of Fancy.

Ja: ,,Добар дан, имате ли парфем Flight of Fancy?''
Парфемџија: ,,Бојим се да не... Имамо Flight, a имамо и Fancy.''
Димитрије: ,,Ма само купи оба па помешај!''
Ја: ,,А шта ако добијем Fancy Flight?''

Пар размишљања о америчкој гојазности. Порције овде нису нешто веће него у српским кафанама, али овде имате много all you can eat ресторана. Чаше су огромне, тако ако имате навику да пијете газирана пића, у великој сте невољи. Стављају сируп од кукуруза (corn syrup) свугде, тако да је све слађе него што би требало да буде. Али оно што је најупечатљивије, барем овде на Југу, је то што се људи слабо крећу. Свугде се иде колима, све је некако далеко (а када се све време возите, имате илузију да је све близу). Док је Сунце било у зениту приметио сам једног црнца како се шета са кишобраном и једног од наше расе, потпуно знојавог (или је управо изашао из базена где се купао потпуно обучен). Да се вратим на шопинг мол - Сузан ми каже да се тамо организују туре за пешачење, ако га обиђете таман миља. Ем има места, ем не прокључате. И то је сасвим ок, претопло је.

Себи изгледам много боље у огледалу, не зато што сам витак него зато што сам виткији од 99% белаца овде (нађе се који црнац или који хишпанац који су виткији од мене). У томе је тајна људи - не мршавите, идите негде где су сви тежи од вас.

Одлазимо у Кавендерс, тамо коначно купујем црни каубојски шешир, као и качкет са мотивом кравље лобање. Прелепи дезени на мајцама, али имају јефтиније у Сан Антонију. Пролазимо поред кипа неког мајмуна обученог као каубој, прича ми Сузан да је то Баба (Bubba), маскота неке грчке фирме за усисавање и који је постао нека незванична маскота града. Када су власници фирме одлазили у пензију цео град је устао на ноге и питао шта ће бити са Бабом, па су га продали за лепу суму некој фирми за продају половних аутомобила.

Потом идемо на састанак групе за ,,проблематичније'' парохијане. Сви седе, свако прича неку своју животну причу, сви тако некако олакшају душу. Ту један старији човек, Индијанац, баш онај прави, од племена које живи по камп-приколицама. Гледам га и све се мислим: ништа не знам о овом човеку, али само што је Индијанац и што је матор делује тако мудро. Испоставља се да је био бајкер (и не она кул сорта, више она страшна сорта), на кеца приметио мајцу коју сам носио и која на себи има мотив Sky Chef мотора, зготивио ме одма'. 

Идемо у банку да за друга узмем новчаницу од 2 долара. Она је иначе врло ретка, доста Американаца не зна ни да постоји (има једна прича како се човек посвађао са продавцем јер је био убеђен да купац жели да му ували фалсификовану новчаницу од 2 долара која наводно не постоји). Сматра се да је бакзус добити је и да се то решава тако што се цепне ћошак новчанице, тако да су целе новчанице још ређе. О. Димитрије ме пита да ли се усуђујем да уђем у авион са том новчаницом, на шта му ја одговарам да ће се Џон молити за мене, а он је јачи од 10 новчаница од 2 долара.

На ручак идем са попом и попадијом у Ремзис (Ramsey's), ресторан који послује већ више од 70 година и увек је дупке пун (није ми промакла референца на Игру Престола). Она неку салатицу, ја остриге а о. Димитрије сома, све преукусно, као и у сваком ресторану на 2 минута пролази келнер(ица) или шеф сале да нас пита да ли је све ок, да ли смо задовољни, да ли нам треба још нешто итд.

После поподневне дремке (која је институција у овој кући, на моју велику радост) одлазимо на вечерње. Нас троје, плус Џон и Барбара. Попадија и Барбара прелепо певају, ја се трудим колико могу али фалширам начисто, а Џон ионако полуглув па један другог саботирамо. О. Димитрије вади ствар колико може из олтара, супер пева. Укратко - женски слух 100%, мушки 33%. Џон ми донео своју каубојску кошуљу, инсистира је да узмем иако зна да сам нашао пртљаг. После ми Сузан каже: ,,Њих двоје су тако несрећни ако не помогну неком, требала тој особи помоћ или не.'' 

Филм за вечерас: McLintock!

среда, 2. јул 2014.

Дан 3 - Гајм


Са о. Димитријем ујутро идем у цркву. Он тамо проводи свако јутро и припрема вечерње средом и недељну Литургију, као и недељну проповед. Парохијани ту могу да га нађу свако јутро, прича ми о својој парохијанки Ирени која двапут годишње иде за Москву да види породицу и од тамо увек донесе нешто за цркву: велики свећњак, икону великог формата итд. Док он куцка проповед ја црткам Псалтир.

На путу назад одлазимо у Office Depot. У Србији ми хипермаркетом називамо вееееелику продавницу дневних потрепштина. Е сад замислите продавницу те величине, само за канцеларијски материјал. Луди људи, па сви знају да се канцеларијски материјал маздише са посла.

O. Димитрије иде у теретану на неке вежбе - или оде на траку око 45 минута или оде са неком својом групом на вежбе. Иде на вежбе да би смањио крвни притисак и предпредио кардиоваскуларне болести. Плаћа све то целих 10 долара месечно и свих тих 10 долара месечно му рефундира здравствено. Набавио ми је пропусницу (јер га власница теретане готиви) па сам и ја могао да се придружим вежбама. Тренер, Ник, има такав кез да сам сигуран да једва чека да стави осмех на лице Бетмену и сваком житељу Готам Ситија. Вежбе трају тачно пола сата (,,Ник не верује у паузе''), у групи је и та пуначка црнкиња Бети која стално узвикује: ,,O Lord! O Jesus!'' Пред крај вежби и ја сам.

Увече смо гледали један од омиљених филмова о. Димитрија, ,,Арсеник и старе чипке'' (Arsenic and Old Lace). Сит се исмејах, препоручујем.

уторак, 1. јул 2014.

Дан 2 - НАСА

Данас идем са о. Димитријем до Хјустона да покупим пртљаг. Овде су инсекти огромни, матушка ми каже да у Северној Америци уопште нису имали пчеле док нису дошли Европљани. Само искачу из жбуња на необавештене Србе, један нам се лепо залетео о шовершајбну- шофершабну -шофершабану-... предњи прозор, тако да сам имао леп поглед на његово разнето тело током двочасовне вожње до Хјустона.

Долазимо до Хјустона, добар дан добар дан, јавили сте нам да дођемо до пртљаг, како мислите нема никога из Туркиш Ервејза, па рекли су нам да ће ту бити неко, како тек од 3, а ок, ипак имате неког. Долази Марија, девојка од прошли пут, сва срећна што су ми нашли притљаг јер ,,си тако стрпљив и нормалан'' (читај: а не као они шуљеви Турци пре тебе). Икона и шоље преживели пут око света за 2 дана.

Тражимо пут ка НАСи (НАСА-и?), али нам аеродромџија дао погрешна упутства тако да мало лутамо, ручамо футлонгер у Subway-u, па поново тражимо НАС-у (НАСА-у?). Коначно налазимо Свемирски центар, улазимо унутра у кичасти музејчић (,,Зашто нисмо отишли у Дизниленд?'') па плаћамо туру.

Ту чекамо у реду век ипо, па улазимо у плави возић (јер смо платили плаву туру), Ана и Дерил су нам возач и водичкиња. Долазимо у Space Simulation Facility, пењемо се уз 26 степеника, гледамо тај фесилити кроз стакло, Ана објашњава поједина постројења, као и робонаута који има тако прецизну руку да може да окрене страницу у књизи да је не поцепа, као и да отвори боцу Кока-коле. Силазимо низ 26 степеника, улазимо у возић и потом пролазимо меморијални гај у част свих астронаута који су ризиковали (а неки и изгубили) живот зарад истраживања свемира. Дете у возићу испред Димитрија и мене урла, ја добијам Вијетнамски синдорм због слетања и детета које је тада урлало. Плаћам фотку Димитрија и мене како слећемо на Месец бубрегом (тј. плаћам бубрегом, не слећемо бубрегом).

Враћамо се у кола, идемо назад, о. Димитрије ми прича о мати Текли која је хтела да иде у Дизниленд током неког сабора свештенства и монаштва, али није хтела да иде ,,у свој овој црнини'' па је тамо само отишла у фармеркама и мајици, тако да и данас имају фотографију ње како се крија иза неких великих лутки док планира како да се прошуња поред владике и свештеника који седе у лобију хотела да би поново обукла своју монашку расу.

За вечеру седамо у Crackling Barrel, то је као неко њихова етно кафана, сва изгледа као из 19. века, пуна столица на љуљање. Узимам за пиће ледени чај (иначе, то је традиционално јужњачко пиће, ледени чај, заслађен или незаслађен - на истоку чудно гледају људе који пију незаслађени ледени чај). Уз јело имамо могућност да изаберемо три врсте поврћа као вариво, али из неког разлога се макарони са сиром рачунају као поврће (обожавам ову земљу). На изласку из ресторана видимо полицијски ауто, Димитрије каже да је то обично знак да је храна негде добра јер се пајкани најбоље  у то разумеју.

Долазимо коначно кући, епопеја о пртљагу се коначно окончала. Матушка Сузан добија керамичке шоље са симболима Београда, о. Димитрије добија ,,Водич кроз српски менталитет'' од Капора, обоје добијају велику монографију о Србији. Међу иконе им стављам икону владике Дмитрија, требало им је неких 15 минута док је нису приметили. О. Димитрије се начисто распаметио, успео сам да га усликам тачно у тренутку распамећа. Хоће да покаже икону током следећег епархијског сабора, већ се прибојава да ће о. Мајкл, бивши секретар владике Дмитрија, да га изубија од батина да би му отео икону. 

Дан 1 - Литурџи

Овде Литургију служе у 10 сати недељом, за разлику од Србије и већине Тексаса где се служи у 9 (на велику радост што моју, што осталих парохијана). Долазимо у цркву Свих Светих, малу шестоугаону ротунду насред огромног поља. Иначе, земљу за цркву и новац за њену градњу је донирао неки баптиста, не знам тачно из којих разлога. Црква има најлепши резбарени дрвени иконостас на свету. Почињу да пристижу парохијани (нема их много, било нас је око десетак ван олтара и двојица у олтару, сви се нешто разбежали ове недеље). 

Сада иде опис тексашке Литургије, кога смара поређење са српском, нека прескочи.
(Певају целе псалме на антифоне, за разлику у Србији где се на 1. антифон пева само пар стихова а пре Сине Јединородни ништа. Не клањај се на ,,Поменувиши пречисту, преблагословену...''. На великој и сугубој јектенији имају додатну прозбу за председника и све наоружане силе. На сугубој јектенији има доста додатних молитава - што се тиче самих парохијана, хришћана који страдају у Сирији и у вези рата између Русије и Украјине. Литургијске молитве се читају тихо, са изузетком канона Евхаристије који се цео чита гласно. Цео народ одговара ,,Амин! Амин! Амин, амин амин!'' током освећења Дарова, а не само свештеник или ђакон ако га има. После освећења Дарова цела црква прави велики поклон. И Символ вере и Оче наш се поју, њихово рецитовање зову ,,грчком праксом''. Свештеник наглас помиње све одсутне парохијане поименце пред Даровима. Цела црква рецитује молитву пред Причешће Св. Јована Златоустог: ,,Верујем Господе и исповедам...''. Убрус држе двојица мирјанина испод путира, један од њих отире уста. Пошто се верник причести треба и да целива основу путира. Уз нафору се добија и гутљај вина. Поје се цео псалам 33 као део Литургије, а не као пратња дељењу нафоре. Обавештења за следећу Литургију и све остало што можда интересује заједницу се читају пре ,,Благословно Име Господње''.

У цркви је иначе било четворо Еритрејаца који су имали своје додатне обичаје: у цркви су боси, доста чешће праве велике поклоне и мајка све време иде за својом ћерком и манично брише за њом.
О. Димитрије ме је причестио на црквенословенском. После Причешћа сам укапирао да имам једну огромну Мистину длаку у устима коју сам уз све силе прогутао.

Парохијани су више него живописни.
Мелиса и Барбара, које су ме довезле.
Џон, Барбарин муж, Мелисин отац. Доста стар и поприлично наглув. Он чтецира у олтару и често се толико изгуби у молитви да о. Димитрије мора да га буди да би урадио шта треба у олтару. Димитрије и Сузан ми говоре да се он скоро редовно моли и више од 4 сата сваке ноћи, јер све молитве чита врло споро, има целу књижицу са именима људи за које се моли. Та имена он не прочита редом, него застане код сваког, замисли ту особу, покуша да се сети које проблеме та особа можда има да би их поменуо у молитви. Све време ме нуткао да ми позајми своју одећу јер је моја и даље у торби у Истанбулу.
Џо. Њихов главни чтец. О. Димитрије је рекао да могу да читам Апостол на Литургији, али када сам видео да је њихов чтец у инвалидским колицима било ми безвезе. У огромним је боловима, има неку дегенеративну болест која ће му кад-тад изјести плућа и срце и која је могла да се спречи, али због погрешне дијагнозе је био лечен погрешним лековима што је само убрзало напредак болести. 
Расел. Главни појац, прелепо пева. Када се обратио у Православље упао је у велику свађу са својом сестром која је апсолутно убеђена да се он придружио некој сатанистичкој секти. Иначе се бави оправком оргуља, тако да га о. Димитрије стално зеза да сигурно није постао православан да би себи набацио посао. 
Еритрејци. Петоро њих, мајка са две ћерке и два мушкараца. Они су имали своје додатне обичаје: у цркви су боси, доста чешће праве велике поклоне и мајка све време иде за својом ћерком и манично брише за њом. Мало старија Марија говори енглески, а мала Миа је нешто најслађе што сам у животу видео. Један од двојице мушкараца нешто натуца енглески и труди се да поје заједно са осталима.

Током coffee hour-а после Литургије су послужили оне праве полицијске крофне које су много боље него варијације на исте у Србији, као и еритрејски хлеб. Иначе, током објављивања информација за сл. недељу током Литургије, о. Димитрије је све остале посебно позвао да се помоле за мој пртљаг да ми се што пре нађе и врати. Заједница је врло присна, сви су врло причљиви. Матушка у дворишту цркве гаји органско поврће тако да сваки парохијанин може да се послужи њим (тикве и парадајз).

На ручак одлазимо у Golden Corall, за 37 долара (нешто око 3000 динара) троје једу док не свисну, избор хране лудило. Овде су чаше иначе огромне, не лажу када се говори о америчким порцијама.

Увече ме Сузана провела кроз њену башту у задњем дворишту и упознала са свим биљкама. Увече блејали пред ТВом (овде иначе само пуштају филмове, серије, рекламе и упозорења за торнада).

недеља, 29. јун 2014.

Дан 0 - Долазак

Лет од Београда до Истанбула сасвим ок.

Пут од Истанбула до Хјустона - огроман авион. Никада нисам гледао више филмова у низу него сада (The Great Gatsby, The Book Thief, Shutter Island, A Place Beyond the Pines). Поред мене човек и његова мама који су били на ходочашћу у Израелу, он истетовиран од врата до пете, питао ме да ли у Србији имамо библијске часове. Црнац у близини мене припрема проповед за сутра, сви говоре како ће да се виде сутра у цркви или после цркве.

Слетање кошмар. Иако је оно само по себи било супер, упалили су камеру директно испод авиона, тако да видите да је авион 10 метара изнад неких крошњи а писта никако да се појави. Уз то, баш тад неко дете добило напад беса, и током пола сата урла из свег гласа: "My eye!!! It hurts! Mommy, FIX IT! FIX MY EYE!!! I SAID NO WATER!!!"

Потом сат времена чекам пртљаг, идем на шалтер авиокомпаније, баш испред мене два Турчина који пола сата не могу да се споразумеју са шалтершом. Пошто сам коначно дошао на ред и констатовао да ми је пртљаг остао у Истанбулу, коначно се налазим са Мелисом и њеном мамом Барбаром, парохијанкама о. Димитрија. Супер причамо на путу за Викторију, ја се постепено гасим од поспаности. Одлазимо у Buckey's, тамо продају разноразне сувенире, као и разноразне сувенире са крстовима (крстови на новчаницима, привесцима, каишевима, торбама, где год празно место видиш ти крст утисни).

Људи су овде пријатни до неверовања. Потпуни странци, док се мимоилазите, вам оговре: "Hello, how are you?" и најискреније очекују одговор. Деца вам машу ако само направите контакт очима и кезе се. Барем она која не урлају у авиону.

Стижемо коначно у Викторију (овде иначе цркава има на сваком кораку, Тексас је држава са највећим бројем цркава по глави становника - до Димитријеве цркве Свих Светих се прође око 5 цркава, а на 5 минута му црква од куће).

О. Димитрије и попадија Сузан су супер, зезају се, посебно око мог исчезлог пртљага. Имају мацу, Мисти, која има само два начина комуникације: преде док је мазите и гребуцка вас док не почнете да је мазите. Кућа има само приземље, врло пространа и светла, комшилук прекопиран из америчких филмова.

Заспао као заклан.