Дан је почео као и сваки други.
Данас смо се определили да идемо на пикник. Прво смо све троје отишли да купимо целу кофу пилетине (што је иначе овде стандардна мера за пилетину), али је ресторанчић био затворен па смо продужили директно до Џона и Барбаре. Успут сам видео мој први ''NO TRESPASSING!'' знак, исцртан спрејем на зиду неке оронле страћаре Богу иза ногу.
Пошто смо још мало зашли иза ногу дошли смо до Џонове и Барбарине куће. Имају огромно двориште препуно разноразног растиња које редовно мора да се гурка ногом да би се отерале змије (Барбару су до сада ујеле три пута). Између осталог имају и фонтаницу са локвањима, гомилу печурака на имању, као и сервију, биљку која није слатка али која када се грицка практично превари рецепторе за слатко на језику тако да делује преслатка, због чега је врло тражена међу дијабетичарима.
Овде је иначе и мали золошки врт, имају два пса, Кејти и Бандита (не знам које су расе, све нешто ситније, јазавичаво и хиперактивно), кокошке (од којих су пар велике као ћурке) као и два магарца (тј. мазгу и сина јој) којима сам очито био сладак (у најбуквалнијем смислу те речи) па су почели да ме лижу по рукама када су закључили да нисам опасан. Такође имају и Тами, краву коју је одгајла сама Барбара и чија лобања сада уредно виси у предсобљу.
Кућа је релативно велика (мада по њиховим стандардима је вероватно мања), апсолутно уредно пренатрпана разноразним џиџабиџама. Џонов деда је радио у Хјустонској свемирској станици и добијајо је комеморативне таблице за сваку мисију у којој је учествовао. Међу тим таблицама је и старински телефон (,,Хало, централа? Даћете ми витеза Коју!'').
Пакујемо све салате које је Барбара направила, крећемо у резерват, успут ударамо у препелицу-камиказу која се залетела у наш џип. Коначно набављамо храну (пилетину, кобасице и неку говедину), стижемо у резерват. Комараца овде ко мрава (што ми је поређење), док смо ушли у главну зграду резервата на полеђини Димитријеве мајце их је било око 20. Тамо се прскамо неким спрејем који спречава комарце да вас детектују. Долазимо на излетиште (пикниклиште?), где терамо два јелена која су баш ту нашла да блеје. Седамо за сто, постављамо храну, око нас две милијарди комараца, зује око нас, слећу али не уједају. Ја мало једем, мало убијем по сто комараца, и тако у круг (''It is one of my charities!''). Иначе, овде комарце треба да млатнете 3-4 три пута, и уједају преко мајце.
Онда идемо да гледамо алигаторе (тј. видели смо само једног како вири из воде). Вилин-коњици дуги цео дециметар. Чујем крекетање њихових булфрогова у мочвари, то се чује као гранату да баците.
Потом одлазимо у неко мало приобалско место где људи много воле да возе чамце, идемо да мени нађемо неке магнете и улазимо у продавнице које су пљунуте оне црногорске где имате да купите шкољке и ковчежиће прекривене шкољкама. Враћамо се назад кући, Барбара нам даје кофу кромпир салате коју је заборавила да понесе на пикник.
Долазимо кући, о. Димитрије одлази да се сусретне са неким парохијанином у Старбаксу, ја са попадијом са пола мозга гледам Џека и џиновски пасуљ а са целим мозгом The Lion in Winter, онај старији, наааајлепше препоруке за филм, криво ми је што нисам вадио цитате.
Иначе, није било никаквог торнада, али хвала вам што читате!
Нема коментара:
Постави коментар