Дан 4 - Шопинг мол

Мада мислим да би били више фенси ако би се звали ''malls of shopping.''

Стандардно устајање и посни доручак. Идемо до цркве да тамо поставимо олтарске покрове које је Димитрије носио на хемијско (,,Можеш да ми помогнеш да поставим покрове тек када те рукоположе.'' ,,Могу ли барем да целивам мошти Св. Германа у антиминсу?'' ,,Не.''). Зезам о. Димитрија да ако икада у цркву дође Раселова сестра (она која мисли да се учланио у сатанистичку секту), може да изнесе крстионицу и света уља која има и да каже да су му то котао и састојци за ,,обред.''

После тога идемо у шопинг мол. Овај шопинг мол је ,,мали,'' по Димитријевим и Сузаниним речима, велик само као четири Београдске Арене. Тражимо парфем за колегиницу, Flight of Fancy.

Ja: ,,Добар дан, имате ли парфем Flight of Fancy?''

Парфемџија: ,,Бојим се да не... Имамо Flight, a имамо и Fancy.''

Димитрије: ,,Ма само купи оба па помешај!''

Ја: ,,А шта ако добијем Fancy Flight?''

Пар размишљања о америчкој гојазности. Порције овде нису нешто веће него у српским кафанама, али овде имате много all you can eat ресторана. Чаше су огромне, тако ако имате навику да пијете газирана пића, у великој сте невољи. Стављају сируп од кукуруза (corn syrup) свугде, тако да је све слађе него што би требало да буде. Али оно што је најупечатљивије, барем овде на Југу, је то што се људи слабо крећу. Свугде се иде колима, све је некако далеко (а када се све време возите, имате илузију да је све близу). Док је Сунце било у зениту приметио сам једног црнца како се шета са кишобраном и једног од наше расе, потпуно знојавог (или је управо изашао из базена где се купао потпуно обучен). Да се вратим на шопинг мол - Сузан ми каже да се тамо организују туре за пешачење, ако га обиђете таман миља. Ем има места, ем не прокључате. И то је сасвим ок, претопло је.

Себи изгледам много боље у огледалу, не зато што сам витак него зато што сам виткији од 99% белаца овде (нађе се који црнац или који хишпанац који су виткији од мене). У томе је тајна људи - не мршавите, идите негде где су сви тежи од вас.

Одлазимо у Кавендерс, тамо коначно купујем црни каубојски шешир, као и качкет са мотивом кравље лобање. Прелепи дезени на мајцама, али имају јефтиније у Сан Антонију. Пролазимо поред кипа неког мајмуна обученог као каубој, прича ми Сузан да је то Баба (Bubba), маскота неке грчке фирме за усисавање и који је постао нека незванична маскота града. Када су власници фирме одлазили у пензију цео град је устао на ноге и питао шта ће бити са Бабом, па су га продали за лепу суму некој фирми за продају половних аутомобила.

Потом идемо на састанак групе за ,,проблематичније'' парохијане. Сви седе, свако прича неку своју животну причу, сви тако некако олакшају душу. Ту један старији човек, Индијанац, баш онај прави, од племена које живи по камп-приколицама. Гледам га и све се мислим: ништа не знам о овом човеку, али само што је Индијанац и што је матор делује тако мудро. Испоставља се да је био бајкер (и не она кул сорта, више она страшна сорта), на кеца приметио мајцу коју сам носио и која на себи има мотив Sky Chef мотора, зготивио ме одма'. 

Идемо у банку да за друга узмем новчаницу од 2 долара. Она је иначе врло ретка, доста Американаца не зна ни да постоји (има једна прича како се човек посвађао са продавцем јер је био убеђен да купац жели да му ували фалсификовану новчаницу од 2 долара која наводно не постоји). Сматра се да је бакзус добити је и да се то решава тако што се цепне ћошак новчанице, тако да су целе новчанице још ређе. О. Димитрије ме пита да ли се усуђујем да уђем у авион са том новчаницом, на шта му ја одговарам да ће се Џон молити за мене, а он је јачи од 10 новчаница од 2 долара.

На ручак идем са попом и попадијом у Ремзис (Ramsey's), ресторан који послује већ више од 70 година и увек је дупке пун (није ми промакла референца на Игру Престола). Она неку салатицу, ја остриге а о. Димитрије сома, све преукусно, као и у сваком ресторану на 2 минута пролази келнер(ица) или шеф сале да нас пита да ли је све ок, да ли смо задовољни, да ли нам треба још нешто итд.

После поподневне дремке (која је институција у овој кући, на моју велику радост) одлазимо на вечерње. Нас троје, плус Џон и Барбара. Попадија и Барбара прелепо певају, ја се трудим колико могу али фалширам начисто, а Џон ионако полуглув па један другог саботирамо. О. Димитрије вади ствар колико може из олтара, супер пева. Укратко - женски слух 100%, мушки 33%. Џон ми донео своју каубојску кошуљу, инсистира је да узмем иако зна да сам нашао пртљаг. После ми Сузан каже: ,,Њих двоје су тако несрећни ако не помогну неком, требала тој особи помоћ или не.'' 

Филм за вечерас: McLintock!