Дан 0 - Стразбур

ЛИКОВИ

Соња - Професорка немачког и мрзитељка француског

Винш - Изгубљен у времену & простору

Јована - Домаћицина кума

Ивана - Кума домићицине куме

Бојан -  гладан и иде му се у WC

Погрешио сам време поласка; авион полеће у 14:20, не 16:00. Упркос томе, стижем на аеродром 20 минута пре Соње и осталих, што је још један доказ да је мушко ,,нема шансе да стигнем'' јаче од женског ,,стижем на време.'' WhizzAir тури нас 200 у неку просторијцу која после 10 минута евоцира гасне коморе или унутрашњост микроталасне пећнице. Улазимо у авион који је на нивоу ,,фале педале између ногу.'' Лет је low cost, high blam. Прво продају храну и пиће, онда раде промоцију парфема, стални трансфер блама. Приликом слетања ништа се не види од облака, као да слећемо у шненокле. 

Аеродром фин. Имају и собу за молитву која је тако конципирана да је најмањи заједнички садржилац свих религија света, тј. благи ужас. Једем сендвич са туњевином и капућино; тај капућино има укус пепела, такву кафу у Београду можете попити само на аеродрому и оном кафићу испод покретних степеница на Ушћу. Сличан укус можете такође симулирати тако што исперете кесу из усисивиача водом и попијете тако добијену тинктуру. 

Долазимо у Карлсруе, то је неко предргађе или градић или блабла, нешто што речју није Стразбур, али можемо да стигнемо бусом до Стразбура. Tри сата чекамо аутобус, време нам пролази брже тако што играмо каладонт, никад нисам / ја јесам и или/или. Аутобус долази, морамо воазачу да укуцамо наша имена (,,Бојане, је*и се колико ти је дугачко презиме!!!''), возимо се неких сат времена. У Европској унији сматрају да је саобраћај за дебиле па све ките саобраћајним знацима, знаковима, светлима и семафорима који толико зраче да се виде са Месеца. Ко те ствари овде производи, пара му неће усфалити.

Пошто смо ушли у 6. сат по слетању, излазимо из аутобуса. Онда неких 20 минута по калдрми клопарамо коферима до стана, будимо цео Стразбур. Домаћица (тј. Ивана) нам саопштава да у згради будемо ,,јако тихи, јер се све чује.'' У теорији то лепо звучи, али сваки педаљ стана шкрипи као нарикача; бивши власник је очито био жешћи параноик и није желео да му се ико икада пришуња са бодежом у руци. 

Излазимо на свечану вечеру, али како је све затворено, имамо свечано разочарње и враћамо се кући.

,,Бојане, јеси ли ти то спавао у кревету обучен!?''

,,Неее, путовао сам у пиџами.''