Пут креће са оног паркинга преко пута Бувљака. Паркинг се полако претвара у спонтани Бувљак.
Крећемо. Шушкање фолије првог сендвича почиње после ~5 минута од кретања. Једва успевамо да изађемо из града са обзиром колико фанова сендвича је баш тада нашло да нагрне на прву београдску Сендвичијаду.
Крећемо. Шушкање фолије првог сендвича почиње после ~5 минута од кретања. Једва успевамо да изађемо из града са обзиром колико фанова сендвича је баш тада нашло да нагрне на прву београдску Сендвичијаду.
Хрватско-словеначка граница је к'о из вица - двојица граничара, Хрват и Словенац, од којих један ради, други хвата зјале и евидетно не комуницирају превише.
Стижемо прво у Ницу. Батајницу. Време огавно.
Дарко није понео кишобран, али не брините, Бојан је понео свој.
 |
| Споменик неким жртвама нечега |
 |
| Хотел са rain филтером |
Дарко није понео кишобран, али не брините, Бојан је понео свој.
Крајњи резултат је изгледао отприлике овако (виђење уметника):
Елем, у хотел смо дошли потпуно мокри, тако да смо вече провели конструктивно покушавајући да ухватимо wi-fi у соби или топлу воду у тушу. Wi-fi смо нашли тек у лобију, а вода је била довољне температуре да не спадне у обим примене Kонвенције Уједињених нација против мучења.
Сутрадан имамо први доручак. Лепо, француски, све умерено, подвижнички, аскетски, ма спартански, мораш и сам јаја да скуваш. Водич (Милош) на некој претходној екскурзији упао у проблем јер је довео неку ђецу из неке техничке школе, и проблем је настао зато што су Французи
док су Срби, као и огромна већина нормалних људи, више у фазону
тако да су клинци цареви појели све, па је јадан Франкоарапин морао да иде да докупљује доручак.
Прво идемо до руске цркве, као да је из бајке изашла, и споља и изнутра. Ту видите обе врсте Руса - они до 25 година (танки као штапић, плави, плавооки) и они преко 25 година (илити чучећи Словени у треџама, прасасти, јагњеће главе, кајле, контроверзни бизнисмени, врата без). Са Дарком и Мамом од Дарка идемо на видиковац (250 степеника, број'о ја). Тамо се сликамо, јефтина кафа на врху, ту неки јоркширски теријер све време дави власнике да му бацају лоптицу, баш је зврк.
Силазимо доле, успут срећемо двоје црнаца који трче уз степенице, пусте мјузу на одморишту, одраде пар вежби, онда трк доле опет, и тако пар пута. Мрзим њихову срећу и њихову виткоћу.
Иначе, како ја замишљам да је ишла историја:
Енглез: Ово је енглеска wc шоља.
Француз (одвали даску): Е а ово је француска wc шоља!
Ту почиње потрага за храном. Дарко мрзи парадајз, то нам мало ограничава избор, ја волим све, само да не садржи храну биљног порекла и/ли витамине. Јефтине хране има само у супермаркету. Седамо у један бистро (хот дог, тј. chien chaud, само 7е, ,,Је ли има парадајз?''), фала Богу па келнера није било те смо добили дојаву од Срба-сапутника да у близини има јефтин кебаб. За исту цену, дакле 7е, добијете најукуснији кебаб на свету (,,Је ли има парадајз?''), порцију помфрита и лименку ла кока коле. Препорука свима који иду у Ницу, једите код Жана Мухамеда ал-Јасмина.
На путу за Монако стајемо у Езе, слатко мало сеоце над којим, кунем се, влада вампир из лепушкастог средњовековног замка који злокобно доминира над овим Потемкиновим вампириштем. Обилазимо парфимеријуГарибалд Галимард, ту сазнајемо колико тона латица треба за есенцију, за колико се хиљаде евара продаје та есенција, како се она прави и стављањем латица на маст итд. Mожда људску маст? Вампир из дворца зна! Кафа, тоалет и бег пре него што сунце зађе и сељани изађу.
Затим идемо у кнежевину Монако. Једва преживесмо оне увијене путеве. Водич (Милош) каже да се Грејс Кели, многопоштована кнегиња Монака, бавила хуманитарним радом. Вероватно је имала Фондацију ,,Грејс Кели'' за осиромашене богаташе: ,,Да се и милионер осети као милијардер.'' Монако има катедралу посвећену Светом Николи, али ја мислим да она треба да буде посвећена игленим ушима, ако разумете шта хоћу да кажем. Дарко и ја се ту дебилишемо са Малицијом, оснивачем династијеГалимарди Гарибалди Грималди.
У аутобусу пуштају филм Грејс од Монака (барем није Кад порастем бићу филм у бусу), и док гледам филм, почињем да капирам шаблон по ком настаје гомила филмова:
После Монака одлазимо у Кан, и тамо видимо чувени црвени тепих.
Реално, најзанимљивија ствар у Кану је да реч ,,Кан'' певате на тему рекламе за Југодрво.
Сутрадан већ стижемо у Бархелону. Прво долазимо до чувене катедрале Саграда Фамилиа коју је дизајнирао, пројектовао и архитектовао реномирани познавалац добре архитектуре Антонио Гауди. Стварно трагично како је погинуо...
Настављамо ка Љорету де Мару, познатијем као шпански Лидо ди Јесоло (ако вам име насеља има три речи а једна је де / да / ди, онда је то насеље прилепак). Улазимо у хотел Самбу.
Испоставља се да смо добили преогромну собу: соба са 2 кревета, соба са 3 кревета, тоалет са лавабоом и wc шољом (енглеском; види горе) и тоалет са тушем и лавабоом. Обилазимо Љорет који је празан јер, јелте, нема туриста, није сезона.
А онда почиње... вечера (,,Је ли са парадајзом?''). Мајко мила.
Од птице млеко, од попа уши, од игле до локомотиве.
Ујутру, доручак.
Овде опет нема wi fija, сем у лобију. Можете га имати у соби, 1 сат за 1 ојро. Али добро, 'ајде, тове нас, па им гледамо кроз масне прсте. Имамо бесплатни нет у лобију, ту гледамо вести, рекламе и временску прогнозу:
Fast show channel 9 news by BlytheElkins
Крећемо у први обилазак Бархелоне. Одлазимо на брдо Монжујик где обилазимо Олимпијски стадион и где се дешава прва крађа - неко ушао на први спрат даблдекера и покупио ташнице док смо ми улазили у бус. Профи. Није нестало докумената и пара.
*После девојке и прва два позвана друга који на срећу жалост нису могли поћи
Oдлазмо на главну туристичку атракцију Бархелоне, Ла Рамблу, што преведено са каталонског значи ,,покретна трака за џепароше.'' Успешно пролазимо полигон без да нам је нестала иједна ситница. Пошто смо обишли готичку четврт, одлазимо у акваријум да гледамо раже и... махом раже. Дарко купује Марији малу плишану ражу. Потом налазимо ТHE ресторан где једемо најбољу фаељу* на свету (,,Је ли има парадајз?''). И најлепши сок од наранџе на свету. И најлепше јагњеће котлете на свету.
*Паеља је са пиринчем, фаеља са резанцима.
Настављамо лов по продавницама: ја купујем крунице по продавницама католичких црквених утвари, а Дарко тражи неке виниле по продавницама прашњаве музике. Нико не налази баш шта жели тако да трчимо код Колумба да се врнемо у хотел.
Вечера.
Сутрадан имамо слободно време - већи део групе одлази у Далијев музеј, док Дарко и ја спавамо или пробамо локалну паељу. Послеподне идемо у Бархелону, и коначно имамо неограничено слободног времена!
Дарко прво тражи виниле по разним пентаграмштинама и сатаништима.
Нас двојица генијално одлучујемо да од Рамбле идемо пешке до Шпанског села. За убудће - ако се до неког места иде праволинијски, то не значи да се до њега и брзо долази. И тако несрећни Дарко и Бојан долазе мртви уморни до Шпанског села таман да могу да уђу у њега да гледају како се затварају радње. Трк до Колумба. Са обзиром да нисмо били на... вечери, имамо ланч пакете, без парадајза, јелте.
Али зато... доручак...
Преко Француске идемо ка Италији. На некој пумпи у Прованси набеђујем Дарка да уместо Тајни ђавола купи Тајне Келта, мада са обзиром каква им је религија, шија врат.
Прво стижемо у Вићенцу. Били кратко и... то је то.
Затим идемо у Венецију. По водичу (Милошу), становништво се из Венеције стално исељава јер 1) има превише туриста 2) туристи су дебили 3) туристи тандрчу по калдрми својим торбама. Са обзиром на благодатни утицај Венеције на Византију, и треба да остане град духова и да потоне. Тамо кунем Лазу Костића, где дебил не написа ,,Трг Светог Марка'', него овако морамо да се цимамо до Санта Марије сат времена пешке. Ту нам водич (Милош) показује неки рељеф... мрзи ме да пишем, знате оно, сваки град то има, трљате на споменику нешто вулгарно за срећу / снагу / пород / афричка шљива / не пада.
Ту срећемо Дарковог млађег брата Ивана, који је отприлике као Дарко када бисте га помножили са -1. Он нам се придружује на ручку. Тада почиње наша одисеја ка Санта Марија дела Салуте, што отприлике делује као да играте Assassin's Creed, само није забавно и вечито мирише скупа паста. Иван нас у једном тренутку напушта да оде по своју девојку која је баш пригодно нашла тад да слети. Долазимо до цркве, ја шацујем мошти у сваком олтару, гледам има ли неки нашки светац, али џаба, само икона на главном олтару и храстови под водом су наши. Нисам оставио ни цент у цркви, довољно смо им дали прилога 1204. године.
Упознајем Сомер, Иванову девојку из Египта коју је он упознао док је радио за Катар Ервејз, и она је ту радила и... не знам, нисам пратио серију од прве сезоне, елем, поента приче је да смо сви сели на кафу и да је Сомер ту кафу частила и она је накул лик икад.
Увече долазимо у Лидо ди Јесоло, млетачки прилепак. Долазимо у хотел Боливар, који нас је лепо дочекао са степеништем до рецепције. То не би био толики проблем да већи део групе ипак мора да користи космодиск и хлеб са Хиландара. Ипак, Боливару је то једини минус. Собе су лепе, потаманке, доручак онако фин, француски, ништа спец али није ланч пакет.
Увече Дарко и ја идемо у пицерију преко пута хотела (и у Лиду још није сезона, језив је град, да нас не заскочи нешто из некрополе из Хероја 3 у мраку). Пице су... савршене. Мени се летује само у Лиду.
Сутра идемо у неки град / језеро, Гарда, Лагарда, Енгарда, не знам, имао сам овердоуз млечним добростима у мозгу, леп град, има лепу тврђаву, има лабуда, водич (Милош) је нешто причао о цитрусима али нисам могао да се сетим, цурила ми гауда кроз нос.
Следеће одредиште је Верона, град љубави, а богме и журбе. После вођеног обиласка имате отприлике 30 минута до почетка трчања до аутобуса. Вођена тура се завршава до Јулијне куће (,,Је ли са парадајзом?'') где се, чуда ли чуда, трља сиса да би, не знам, потекло млеко, реално, Јулија, ало, Јулија, добро да у Верони немају кола Фреда Кременка и сточић из моје омиљене бајке ,,Сточићу, постави се.''
Дарко и ја седамо у једну пицерију где једемо апсолутно најлепше пице на свету.
Последње одредиште је Палманова, легендарни оутлет. Цело место одише таквом аутентичношћу, таквим предањем, таквом традицијом, толиком историјом, таквом национално-религијско-кулинарском комплексношћу да ја просто речи немам. Палманова је трансцендентална, она је алфа и омега, почетак и свршетак, Амин и Шиц.
Палманова је глорификовани тржни центар - јакне су са 2000 евра снижене на 1900 евра (само очекујем да дођу штићеници фондације ,,Грејс Кели" да се мало опораве у Дезигуалу), нема кафића нити места за седње. И сад се питам на шта сам ја тамо потрошио 2 сата тамо, мада знам да је око пола сата отишло на дивљење како је wc чист. У Палманови. Додуше, Палманова је и средиште најбоље форе на путовању.
Насумична жена из аутобуса: Момци, јесте узели нешто?
Дарко и Бојан: Нисмо.
Насумична жена из аутобуса: Е, идите у ону тамо продавницу, ја узела овима мојима, имају јефтине патике.
Одемо ми до те продавнице, патике ок, 20 евра, али ништа више од ок, тако да их не узесмо. Мало касније, у аутобусу:
Насумична жена из аутобуса: Момци, јесте узели патике?
Дарко и Бојан: Не.
Насумична жена из аутобуса: Е браво, све је срање, ни ови моји то не би носили!
Елем, било напорно колико је било и лепо, а било је много лепо.
Елем, у хотел смо дошли потпуно мокри, тако да смо вече провели конструктивно покушавајући да ухватимо wi-fi у соби или топлу воду у тушу. Wi-fi смо нашли тек у лобију, а вода је била довољне температуре да не спадне у обим примене Kонвенције Уједињених нација против мучења.
Сутрадан имамо први доручак. Лепо, француски, све умерено, подвижнички, аскетски, ма спартански, мораш и сам јаја да скуваш. Водич (Милош) на некој претходној екскурзији упао у проблем јер је довео неку ђецу из неке техничке школе, и проблем је настао зато што су Французи
 |
| Салато, престани! |
док су Срби, као и огромна већина нормалних људи, више у фазону
Прво идемо до руске цркве, као да је из бајке изашла, и споља и изнутра. Ту видите обе врсте Руса - они до 25 година (танки као штапић, плави, плавооки) и они преко 25 година (илити чучећи Словени у треџама, прасасти, јагњеће главе, кајле, контроверзни бизнисмени, врата без). Са Дарком и Мамом од Дарка идемо на видиковац (250 степеника, број'о ја). Тамо се сликамо, јефтина кафа на врху, ту неки јоркширски теријер све време дави власнике да му бацају лоптицу, баш је зврк.
Силазимо доле, успут срећемо двоје црнаца који трче уз степенице, пусте мјузу на одморишту, одраде пар вежби, онда трк доле опет, и тако пар пута. Мрзим њихову срећу и њихову виткоћу.
Иначе, како ја замишљам да је ишла историја:
Енглез: Ово је енглеска wc шоља.
Француз (одвали даску): Е а ово је француска wc шоља!
 |
| To лепо плаво је што је у мору све мртво |
 |
| Дарко и од Дарка мама |
На путу за Монако стајемо у Езе, слатко мало сеоце над којим, кунем се, влада вампир из лепушкастог средњовековног замка који злокобно доминира над овим Потемкиновим вампириштем. Обилазимо парфимерију
 |
| ,,Maître! Maître! Les mortels sont là!'' |
 |
| Портрет тренутног владара Езеа из 1766. |
 |
| Лепота ће спасити свет. А у Езеу, крст ће спасити вас. |
Затим идемо у кнежевину Монако. Једва преживесмо оне увијене путеве. Водич (Милош) каже да се Грејс Кели, многопоштована кнегиња Монака, бавила хуманитарним радом. Вероватно је имала Фондацију ,,Грејс Кели'' за осиромашене богаташе: ,,Да се и милионер осети као милијардер.'' Монако има катедралу посвећену Светом Николи, али ја мислим да она треба да буде посвећена игленим ушима, ако разумете шта хоћу да кажем. Дарко и ја се ту дебилишемо са Малицијом, оснивачем династије
 |
| Ако може Св. Никола да прави сабласне фотке, можемо и ми |
У аутобусу пуштају филм Грејс од Монака (барем није Кад порастем бићу филм у бусу), и док гледам филм, почињем да капирам шаблон по ком настаје гомила филмова:
- Особа Х долази у неку средину која је њој непозната и(ли) је према њој непријатељски настројена;
- Особа Х се труди да искористи своје форе и фазоне из ранијег живота, али то наилази на неодобравање околине;
- Особа Х очајава, али наилази на пријатеља Y; пријатељ Y је исто тако део система али му је особа Х симпатична;
- Пријатељ Y помаже особи Х да усвоји правила понашања новог система;
- Ту обавезно има она дебилна сцена када пријатељ Y баца гомилу књига испред особе Х на сто, редовно уз гласно *дум!* и ређе уз мањи облак прашине, и онда особа Х каже нешто типа ,,Морам све то да научим!?'' или макар направи ту фацу, али одма у следећој сцени је Х уредно апсорбовала сва потребна знања новог система;
- Монтажа како особи Х све одједном креће од руке, она је сада наша, систем је воли;
- Не лези враже, настаје конфликт (овај конфликт се некако увек провлачио кроз филм, али ескалира после прихвата особе Х);
- Филм онда преувеличава (или просто измишља) улогу особе Х у решавању датог конфликта;
- Особа Х решава конфликт користећи форе и фазоне из ранијег живота, чича мича готова прича.
 |
,,Jош 10 минута до краја, Реније. 'Ајде да се напијемо после.''
,,Па 'ајде.''
|
После Монака одлазимо у Кан, и тамо видимо чувени црвени тепих.
 |
| Вау. |
Реално, најзанимљивија ствар у Кану је да реч ,,Кан'' певате на тему рекламе за Југодрво.
 |
| Jesus Casino and Bar |
Сутрадан већ стижемо у Бархелону. Прво долазимо до чувене катедрале Саграда Фамилиа коју је дизајнирао, пројектовао и архитектовао реномирани познавалац добре архитектуре Антонио Гауди. Стварно трагично како је погинуо...
Настављамо ка Љорету де Мару, познатијем као шпански Лидо ди Јесоло (ако вам име насеља има три речи а једна је де / да / ди, онда је то насеље прилепак). Улазимо у хотел Самбу.
Испоставља се да смо добили преогромну собу: соба са 2 кревета, соба са 3 кревета, тоалет са лавабоом и wc шољом (енглеском; види горе) и тоалет са тушем и лавабоом. Обилазимо Љорет који је празан јер, јелте, нема туриста, није сезона.
А онда почиње... вечера (,,Је ли са парадајзом?''). Мајко мила.
Од птице млеко, од попа уши, од игле до локомотиве.
Ујутру, доручак.
Овде опет нема wi fija, сем у лобију. Можете га имати у соби, 1 сат за 1 ојро. Али добро, 'ајде, тове нас, па им гледамо кроз масне прсте. Имамо бесплатни нет у лобију, ту гледамо вести, рекламе и временску прогнозу:
Fast show channel 9 news by BlytheElkins
Крећемо у први обилазак Бархелоне. Одлазимо на брдо Монжујик где обилазимо Олимпијски стадион и где се дешава прва крађа - неко ушао на први спрат даблдекера и покупио ташнице док смо ми улазили у бус. Профи. Није нестало докумената и пара.
 |
| Професионално лажирам осмехе од 1987. |
 |
| BFFs!* ,,Бојане, склањај руку!'' У позадини: пљачка аутобуса |
Oдлазмо на главну туристичку атракцију Бархелоне, Ла Рамблу, што преведено са каталонског значи ,,покретна трака за џепароше.'' Успешно пролазимо полигон без да нам је нестала иједна ситница. Пошто смо обишли готичку четврт, одлазимо у акваријум да гледамо раже и... махом раже. Дарко купује Марији малу плишану ражу. Потом налазимо ТHE ресторан где једемо најбољу фаељу* на свету (,,Је ли има парадајз?''). И најлепши сок од наранџе на свету. И најлепше јагњеће котлете на свету.
*Паеља је са пиринчем, фаеља са резанцима.
 |
| Реално, жаба је извукла дебљи крај |
 |
| Зарони бих фацу у ту таву и не би ме био срам |
Настављамо лов по продавницама: ја купујем крунице по продавницама католичких црквених утвари, а Дарко тражи неке виниле по продавницама прашњаве музике. Нико не налази баш шта жели тако да трчимо код Колумба да се врнемо у хотел.
Вечера.
Сутрадан имамо слободно време - већи део групе одлази у Далијев музеј, док Дарко и ја спавамо или пробамо локалну паељу. Послеподне идемо у Бархелону, и коначно имамо неограничено слободног времена!
Дарко прво тражи виниле по разним пентаграмштинама и сатаништима.
 |
| Изем ти када продавница хеви метал опреме може лепше да осмисли путир од централног магацина СПЦ |
 |
| Људи, те среће... Као да детету истовремено кажете да није криво за развод, да није усвојено, да има неограничени приступ слаткишима и да Бамбијева мама само спава |
Нас двојица генијално одлучујемо да од Рамбле идемо пешке до Шпанског села. За убудће - ако се до неког места иде праволинијски, то не значи да се до њега и брзо долази. И тако несрећни Дарко и Бојан долазе мртви уморни до Шпанског села таман да могу да уђу у њега да гледају како се затварају радње. Трк до Колумба. Са обзиром да нисмо били на... вечери, имамо ланч пакете, без парадајза, јелте.
Али зато... доручак...
Преко Француске идемо ка Италији. На некој пумпи у Прованси набеђујем Дарка да уместо Тајни ђавола купи Тајне Келта, мада са обзиром каква им је религија, шија врат.
Прво стижемо у Вићенцу. Били кратко и... то је то.
Затим идемо у Венецију. По водичу (Милошу), становништво се из Венеције стално исељава јер 1) има превише туриста 2) туристи су дебили 3) туристи тандрчу по калдрми својим торбама. Са обзиром на благодатни утицај Венеције на Византију, и треба да остане град духова и да потоне. Тамо кунем Лазу Костића, где дебил не написа ,,Трг Светог Марка'', него овако морамо да се цимамо до Санта Марије сат времена пешке. Ту нам водич (Милош) показује неки рељеф... мрзи ме да пишем, знате оно, сваки град то има, трљате на споменику нешто вулгарно за срећу / снагу / пород / афричка шљива / не пада.
Ту срећемо Дарковог млађег брата Ивана, који је отприлике као Дарко када бисте га помножили са -1. Он нам се придружује на ручку. Тада почиње наша одисеја ка Санта Марија дела Салуте, што отприлике делује као да играте Assassin's Creed, само није забавно и вечито мирише скупа паста. Иван нас у једном тренутку напушта да оде по своју девојку која је баш пригодно нашла тад да слети. Долазимо до цркве, ја шацујем мошти у сваком олтару, гледам има ли неки нашки светац, али џаба, само икона на главном олтару и храстови под водом су наши. Нисам оставио ни цент у цркви, довољно смо им дали прилога 1204. године.
Упознајем Сомер, Иванову девојку из Египта коју је он упознао док је радио за Катар Ервејз, и она је ту радила и... не знам, нисам пратио серију од прве сезоне, елем, поента приче је да смо сви сели на кафу и да је Сомер ту кафу частила и она је накул лик икад.
Увече долазимо у Лидо ди Јесоло, млетачки прилепак. Долазимо у хотел Боливар, који нас је лепо дочекао са степеништем до рецепције. То не би био толики проблем да већи део групе ипак мора да користи космодиск и хлеб са Хиландара. Ипак, Боливару је то једини минус. Собе су лепе, потаманке, доручак онако фин, француски, ништа спец али није ланч пакет.
Увече Дарко и ја идемо у пицерију преко пута хотела (и у Лиду још није сезона, језив је град, да нас не заскочи нешто из некрополе из Хероја 3 у мраку). Пице су... савршене. Мени се летује само у Лиду.
 |
| Постани једно самном. |
Сутра идемо у неки град / језеро, Гарда, Лагарда, Енгарда, не знам, имао сам овердоуз млечним добростима у мозгу, леп град, има лепу тврђаву, има лабуда, водич (Милош) је нешто причао о цитрусима али нисам могао да се сетим, цурила ми гауда кроз нос.
Дарко и ја седамо у једну пицерију где једемо апсолутно најлепше пице на свету.
 |
| Све ће вас чика Боки лепо да удоми, у Бокијевом стомаку желуци су многи |
Последње одредиште је Палманова, легендарни оутлет. Цело место одише таквом аутентичношћу, таквим предањем, таквом традицијом, толиком историјом, таквом национално-религијско-кулинарском комплексношћу да ја просто речи немам. Палманова је трансцендентална, она је алфа и омега, почетак и свршетак, Амин и Шиц.
 |
| ,,Али мама, Палманова је гола!'' |
 |
| Црвеном, сивом, белом, црном, наранџастом и розе бојом су на мапи означена места где не можете да седнете и попијете кафу или какав други освежавајући напитак |
Палманова је глорификовани тржни центар - јакне су са 2000 евра снижене на 1900 евра (само очекујем да дођу штићеници фондације ,,Грејс Кели" да се мало опораве у Дезигуалу), нема кафића нити места за седње. И сад се питам на шта сам ја тамо потрошио 2 сата тамо, мада знам да је око пола сата отишло на дивљење како је wc чист. У Палманови. Додуше, Палманова је и средиште најбоље форе на путовању.
Насумична жена из аутобуса: Момци, јесте узели нешто?
Дарко и Бојан: Нисмо.
Насумична жена из аутобуса: Е, идите у ону тамо продавницу, ја узела овима мојима, имају јефтине патике.
Одемо ми до те продавнице, патике ок, 20 евра, али ништа више од ок, тако да их не узесмо. Мало касније, у аутобусу:
Насумична жена из аутобуса: Момци, јесте узели патике?
Дарко и Бојан: Не.
Насумична жена из аутобуса: Е браво, све је срање, ни ови моји то не би носили!
Елем, било напорно колико је било и лепо, а било је много лепо.
 |
| Лепо си то рекла, словеначко-хрватско границо |
 |
| Је ли у Јапану нуде хиландарску масажу? |
